Izvor: Vostok.rs, 27.Feb.2015, 19:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Gruško: NATO stvara iluziju Kijevu da može da reši sukob vojnim putem

27.02.2015. -

Rusija od NATO-a još nije dobila obraćanje u kom bi bila izražena želja da se obnove kontakti po vojnoj liniji. O tome, kao i o pravu Rusije da odgovori na jačanje vojne infrastrukture NATO-a na svojim granicama, u intervjuu RIA Novostima govorio je stalni predstavnik RF pri NATO-u Aleksandar Gruško.

Glavni komandant Ujedinjenih snaga NATO-a u Evropi američki general Filip Bridlav je izjavio >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << da ne namerava da obnovi komunikaciju s načelnikom Generalštaba RF generalom Valerijem Gerasimovim. U vezi s ovom izjavom i nedavnim pregovorima Sergeja Lavrova i generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga, da li sad postoji osnova za obnavljanje odnosa između Rusije i NATO-a? Da li je moguće vratiti odnose s NATO-om na raniji nivo, koji je postojao pre ukrajinskih događaja? Da li je prekoračena linija nakon koje nema povratka?

- Zasad nema znakova da će linija Brisela usmerena na gašenje saradnje s Rusijom biti ponovo razmotrena. Međutim, čuli smo izjave rukovodstva alijanse o zainteresovanosti za obnavljanje kontakata po vojnoj liniji u cilju izbegavanja incidenata vezanih za opasnu vojnu delatnost. Ako budu dati konkretni predlozi, siguran sam da će u Ministarstvu Rusije biti razmotreni s najvećom mogućom pažnjom.

Želim da istaknem da nismo mi inicirali obustavljanje projekata za praktičnu saradnju u okviru Saveta Rusija–NATO; nismo mi ograničili kontakte i zamrznuli delatnost radnih organa SRN. Umesto jačanja saradnje s Rusijom u domenu zajedničkih interesa – bilo da se radi o Avganistanu u oblasti borbe protiv terorizma i piratstva ili o PRO – alijansa ide putem suprotstavljanja nepostojećoj pretnji s istoka, pri čemu se dosledno u „gvožđu“ ovaploćuju odluke sa Velškog samita. Vidimo neprekidnu rotaciju snaga SAD i saveznika u baltičkim zemljama i Poljskoj, širenje misije vazdušnog patroliranja iznad baltičkih zemalja, jačanje struktura vojnih štabova u zemljama centralne i istočne Evrope, pojačanu vojnu aktivnost zemalja alijanse u Baltičkom i Crnom moru, prebacivanje borbene tehnike u ove svrhe iz SAD u Evropu, uključujući i tešku tehniku, angažovanje američke strateške avijacije, stvaranje objekata PRO i tačaka oslonca alijanse različite namene. Alijansa i njeni članovi su ove godine već organizovali oko 200 vežbi, praktično i svakodnevno objavljuju da se nove vežbe vrše. Ozbiljno je modernizovana vojna infrastruktura zemalja Cije, uključujući produžavanje poletno-sletnih staza, izgradnju dodatnih magacina i druge aktivnosti.

Dakle, stvara se nova konfiguracija vojnog potencijala i snaga na koju ćemo morati da obratimo pažnju prilikom pravljenja svojih planova.

- Međutim, u tome postoje i negativni politički aspekti. Napori u vezi s takozvanom zaštitom istočnog krila NATO-a će stalno zahtevati „političke osnove“. U leksikonu nekih političkih poslenika na Zapadu ustalila se terminologija iz vremena „hladnog rata“. O zemljama Cije se govori kao o državama u blizini fronta koji se nalaze na „liniji vatre“. Kad se politika tako prepliće s vojnim naporima pojavljuje se opasnost od pojave spirale trke u naoružanju i preporoda političkih instinkata iz vremena konfrontacije.

Rusija je više puta potvrđivala svoju spremnost i otvorenost za dijalog. Zbog obustavljanja projekata za saradnju gube svi, štetu trpe objektivni interesi osiguranja bezbednosti Evroatlantika.

U svakom slučaju, mač se nalazi u rukama NATO-a. Saveznici će pre ili kasnije morati da se odluče kako nameravaju da jačaju evroatlantsku i evropsku bezbednost — s Rusijom, bez Rusije ili protiv Rusije. Očigledno je da neće biti moguće da se to učini bez Rusije, a protiv Rusije je previše opasno. I mnogi članovi alijanse koji imaju zdrav razum to shvataju.

Da li očekujete izvesno smanjenje aktivnosti alijanse u blizini ruskih granica zahvaljujući postizanju dogovora u Minsku?

- Sve zavisi od toga kako NATO vidi puteve za obezbeđenje stabilnosti u Evroatlantskom regionu. Ako članovi alijanse budu odlučili da se povode za nekim radikalno raspoloženim članovima koji traže dividende zato što se nalaze u „prednjem delu“, teško se može očekivati da će pravac koji je uzet na samitu NATO-a u Velsu biti promenjen. Već sad vidimo da su radi sprovođenja odluka donetih na samitu odobreni odgovarajući planovi aktivnosti, obavljaju se pripremni radovi „na licu mesta“, izdvajaju se finansijska sredstva. Inercija odluka koje se donesu u alijansi je poznata.

Ranije su ministri odbrane zemalja NATO-a doneli odluku o sastavu i načinu kompletiranja snaga pojačane gotovosti u sastavu Snaga za reagovanje NATO-a i odlučili su da povećaju same snage sa 13 na 30 hiljada ljudi. Takođe su najavili osnivanje šest jedinica za komandovanje i upravljanje u Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Da li u tome postoji ozbiljna opasnost po Rusiju od strane članica NATO-a?

- Smisao ovih odluka je da se obezbedi mogućnost operativnog razvoja borbenih snaga NATO-a na istočnom krilu. Upravo zbog toga su potrebne odgovarajuće strukture štabova. NATO osvaja moguće poprište vojnih dejstava u blizini ruskih granica.

Napori na jačanju istočnog krila protivreče duhu i logici odredaba Osnivačkog akta Rusija—NATO iz 1997. godine o merama uzdržanosti u vojnoj sferi, pokazuju koliko su žive političke predstave o „pravoj nameni“ NATO-a — zaštiti od pretnje sa istoka. To je put koji nikuda ne vodi, iz kojeg može da se izrodi podrivanje stvorenog sistema evropske bezbednosti, smanjenje predvidivosti i porast napetosti u regionu.

Ranije je vojno-diplomatski izvor izjavio za RIA Novosti da NATO može da iskoristi jačanje vojnog prisustva duž granica s Rusijom pod izgovorom da postoji ukrajinska kriza, radi kasnijeg cenkanja s Moskvom posle „odmrzavanja“ pregovora o smanjenju naoružanja u Evropi. Kako će Moskva odgovoriti na takvu „strategiju“?

- Ovakva razmišljanja umnogome imaju karakter spekulacija, pošto danas nema čak ni aluzije na bilo kakvu formalizovanu pregovaračku delatnost o izradi novog sporazuma kojim bi se zamenio Sporazum o običnim oružanim snagama u Evropi. Koliko nam je poznato, svojevremeno je alijansa radila na formiranju izvesnih opštenatovskih „okvirnih“ stavova o modernizaciji režima kontrole nad običnim naoružanjem u Evropi. Međutim, partneri nisu žurili da podele s nama svoja postignuća u okviru SRN. Sad je, kao što se zna, rad u Savetu „zamrznut“ od strane NATO-a, što perspektivu nastavka dijaloga o Kontroli običnog naoružanja u Evropi čini prilično maglovitom. Mi smo, kao i pre, otvoreni za razgovor o tome.

Da li po Vašoj proceni postoji potreba za ponovnim razmatranjem Osnivačkog akta Rusija—NATO? Da li je on možda prestao da bude aktuelan?

- Za nas Osnivački akt ostaje jedan od osnovnih dogovora koji su nastali iz shvatanja da se bezbednost može pojačati samo zajednički. U njemu su zabeleženi ključni principi naših odnosa s NATO-om, pre svega, princip nedeljivosti bezbednosti u Evroatlantskoj zoni. U njemu se nalaze važne odredbe o tome da alijansa neće obezbeđivati svoju kolektivnu odbranu putem dodatnog stalnog lociranja bitnih borbenih snaga, o tome da nema nameru i da ne planira lociranje nuklearnog oružja na teritoriji novih članova, o tome da ni Rusija ni NATO ne smatraju jedno drugo protivnicima i da ne pokušavaju da nanesu štetu bezbednosti druge strane.

Svojevremeno tako nismo dočekali odgovor na naše predloge za zajedničko donošenje i beleženje konkretnih kriterijuma za određivanje pojma „bitne borbene snage“. U ovim uslovima sami ćemo odlučivati koliko su „bitne“ mere za jačanje istočnog krila NATO-a kad je u pitanju bezbednost naše zemlje. A van svake sumnje je da stvaranje raketnih baza u Poljskoj i Rumuniji predstavlja faktor koji bitno utiče na vojnu bezbednost i očigledno ne služi stvaranju stabilne, mirne i nepodeljene Evrope.

Da li NATO čeka Ukrajinu? Da li je zaista moguć ulazak Ukrajine u ovu organizaciju u vidljivoj perspektivi ili su sve izjave o tome samo politička igra i element informacionog rata?

- Mi se, razume se, sećamo formulacije samita NATO u Bukureštu, u čijoj završnoj deklaraciji je napisano da će Ukrajina i Gruzija „postati članice NATO-a“. Ističem, ne da mogu da postanu, već da će postati. Ovakve izjave već izazivaju ozbiljna pitanja koja se mogu uputiti onima koji rado govore o pravu država da samostalno donose odluke o članstvu u ovim ili onim organizacijama i alijansama. Kijev apeluje na snage na Zapadu koje traže konfrontaciju s Rusijom. Iako svako ko zdravo razmišlja shvata da će „politička igra“ s perspektivom članstva naneti udarac samim temeljima evropske bezbednosti. Želim da podsetim da je 2008. godine, odnosno posle Bukureškog samita, predsednik Mihail Sakašvili, očigledno protumačivši ovo obećanje kao svedočanstvo bespogovorne podrške od strane Zapada, preduzeo vojnu avanturu protiv Južne Osetije.

Komandant pešadije SAD u Evropi general-poručnik Frederik Ben Hodžes je izjavio da američka vojska namerava da počne da obučava ukrajinske vojnike u martu. Da li to znači da jedan od vodećih članova NATO-a ne računa na to da će uskoro biti okončana ratna dejstva na teritoriji Ukrajine?

Ovakve namere i programi za pružanje vojne pomoći Ukrajini koji se već realizuju usmeravaju vodu na vodenicu „partije rata“ u Kijevu, stvarajući iluziju da se sukob može rešiti vojnim putem. To će otežavati napore vezane za pokretanje mirnog političkog procesa u okviru Minskih sporazuma.

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut

sputnik

Nastavak na Vostok.rs...