Izvor: B92, 12.Maj.2014, 14:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Geostrateška pozornica

O ukrajinskoj krizi nije moguće govoriti izvan međunarodnog konteksta na evroazijskom prostoru odnosno, imajući u vidu širenje NATO i EU, s jedne strane, i nastojanja Rusije da povrati nekadašnji status na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza.

U novoj posthegemonijalnoj eri (termin Zbignjeva Bžežinskog) odvija se nekoliko istorijskih transformacija: >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ekonomska (pitanje održivog globalnog privrednog rasta), politička (kriza globalnog kapitalizma), socijalna (fenomen socijalnih protesta širom sveta bez profilisanja alternative) i geopolitička (kraj hegemonijalnog poretka i difuzija svetske moći).

Povratak Rusije na svetsku scenu, pre svega preko njenih energetskih prednosti označio je novi period i za zemlje Istočne Evrope, jer je vratio zaboravljenu ulogu i nesporan uticaj i interes Rusije za taj region kao prostor koji smatra svojom interesnom sferom. Za bolje razumevanje neophodno je takođe imati u vidu i probleme tranzicije ovih zemalja i njihovih demokratskih potencijala. Očigledno je, prema zapažanjima mnogih analitičara postkomunizma, da je liberalna demokratija na dugom štapu kad je reč o ovim zemljama.

Zapad je svojevremeno procenio da je kolaps komunizma označio ideološki trijumf liberalne demokratije nad komunizmom i da će postkomunističke zemlje prihvatiti njegov koncept i takoreći, preko noći postati liberalne demokratije. Pokazalo se, međutim, da komunistička društva nisu mogla konkurisati liberalnim zemljama. Njihova tranzicija i prelazak na nove vrednosti suočavaju se sa mnogim opstrukcijama. Zbog toga neke od većih zemlja među njima teže povratku na nekadašnje autoritarne sisteme. Međutim, realnost u čitavom svetu je u međuvremenu promenjena, jer su se na sceni pojavili i drugi akteri koji pokazuju aspiracije za istaknutiju, čak i vodeću ulogu na svetskoj pozornici. Zato revizionizam kome Rusija teži ima i svoja objektivna ograničenja. Rusija očigledno želi da izbegne konfrontaciju, ali istovremeno i da destabilizuje susedne zemlje tako što podržava i podupire sve separatističke tendencije, kao, na primer, pre šest godina u Gruziji, i sada u Ukrajini. Ne samo da ih podupire već u tome aktivno učestvuje svojim snagama i novcem. Očigledno je i to da su fragilne demokratije, poput Ukrajine, lak plen. Osim toga, teško je bilo očekivati da će Rusija mirno gledati integrisanje Ukrajine u NATO i EU.

Rusija je u okruženju koje je u veoma turbulentnim promenama; reč je naprosto o veoma dinamičnom geopolitičkom prostoru koje stalno provocira pomeranja u odnosu snaga. To podrazumeva da je njegova geopolitička stabilnost i dalje problematična. S obzirom da je na sceni nekoliko veoma dinamičnih, ali politički složenih igrača, teško je očekivati da će ijedna od novih sila probuđene Azije uspeti da zavlada Evroazijom. Međutim, Rusija je svojim ponašanjem sigurno postigla svoj glavni cilj: da bude prisutnija u strateškom promišljanju SAD i sada koristi tu moć za izvesne koncesije. Ulazak Rusije na Krim takođe otkriva i njenu ranjivost, a ne njenu snagu. U poslednje dve decenije Zapad se polako prikradao granicama Rusije. NATO je stalno u ekspanziji, dok se EU stalno proširuje. Najnovije članice NATO su Hrvatska i Albanija. Crna Gora je u čekaonici i verovatno će tokom godine i sama dobiti pozivnicu za članstvo. Šest bivših republika Sovjetskog Saveza želi da se priključi NATO u okviru Partnerstvo za mir. U sadašnjoj fazi očigledno je, da te nove zemlje nisu osmislile sopstveni unutrašnji poredak, već su samo koncentrisane na očuvanje suvereniteta i regionalnu dominaciju. Za sada nemaju viziju globalnog ekonomskog i političkog sistema. Rusija i druge zemlje evroazijskog prostranstva imaju institucije koje funkcionišu na drugačiji način i njihova javnost počiva na drugačijim idejama.

Stare i nove sile testiraju jedne druge, svaka pokušavajući da nametne svoju verziju globalnih pravila, vršeći eksperimente preko svojih satelita, koji su uvek male zemlje i nacije. Zemlje koje su u ovom momentu posebno ugrožene su Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Srbija i Azerbejdžan. Sudeći po svakodnevnim pretnjama ruskih vodećih političara, tu spada i Crna Gora.

Kada je reč o Ukrajini, Rusija je bila i ostaće najvažniji geopolitički faktor koji će uticati na spoljnopolitički kontekst Ukrajine. Kriza sa Ukrajinom je počela još 2009. godine u vreme rusko-ukrajinske gasne krize, jer ukrajinska gasovodna mreža je jedina koja nije bila pod ruskom kontrolom. Osim toga, kako se pokazalo, Rusija je osetljiva na intenciju Ukrajine da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Ukrajinska kriza, pre toga gruzijska, samo je pozornica geostrateške borbe za kontrolu neregulisanog i višecetričnog sveta. Tenzije

među velikim silama definišu današnji svet - zabrinjavajuće je da su konflikti tokom poslednje dve decenije podigli nove zidove među narodima i kulturama. Od rešavanja tih tenzija zavisi budućnost sveta. Zbignjev Bžežinski smatra, polazeći od šireg geopolitičkog konteksta, da promišljena politika Zapada, pre svega Amerike, treba da se koncentriše na uspostavljanje široke evroazijske stabilnosti zasnovane na međusobnom prilagođavanju interesa zapadnih i istočnih interesa.

Osim toga, Rusija je sada u ofanzivi koja počiva na vraćanju „ruskim vrednostima“, odnosno pravoslavnoj civilizaciji, a kao teorijski okvir za to uzima Hantingtonovu tezu o sukobu civilizacija. U tom smislu, Rusija je pojačala svoje delovanje u svim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i na Balkanu. Kada je reč o Balkanu, Srbija tu ima važnu ulogu, jer se veliki deo njene elite nije iskreno opredelio za evropske integracije.

Nedavno je Rusija nediplomatski pripretila Crnoj Gori, zbog izgleda da se Crna Gora već ove godine pridruži NATO. Moskva je čak uputila i „upozoravajuće pismo“ Milu Đukanoviću zbog njegovih izjava u Vašingtonu. Moskva na NATO gleda kao na neprijateljsku organizaciju i smatra da se ona treba raspustiti. Protiv članstva Srbije u NATO već odavno vodi kampanju i uvek je podseća na „užas koji je Srbija preživela u nedavnoj prošlosti“. Na promociji knjige „Vratiti se Rusiji“, njen autor Leonid Rešetnjikov je ovih dana u Beogradu izjavio da je „Đukanović veliki izdajnik istorijskog sećanja našeg naroda. Nikada u istoriji srpski narod, a crnogorski narod je deo srpskog naroda, nije bio protiv Rusije. To je velika izdaja za koju će Đukanović odgovarati na strašnom sudu“. Poruka je više nego jasna, s time što se odnosi i na Srbiju.

Kada je reč o Balkanu i njegovoj budućnosti najvažnije je kako će se postaviti EU prema krizi u Ukrajini. Ako nastavi da okleva sa prijemom novih članica, pre svega, zemalja Zapadnog Balkana, Rusija će nastaviti da širi svoju moć i, kako ističe istoričar Dejan Jović, „most koji dijeli sjever od juga Kosovske Mitrovice postaće simbol novog američko-ruskog razgraničavanja u Evropi“. Ukrajinska kriza je važno upozorenje za EU i može je navesti da krene putem konsolidacije i to po ubrzanom postupku. U tom smislu i zemlje Zapadnog Balkana treba u što kraćem roku da se nađu pod njenim okriljem. EU mora spustiti svoje kriterije kada je reč o ovim zemljama i biti mnogo inovativnija u davanju rešenja za ovakve zemlje. Svako odugovlačenje ide na ruku onima, poput Dobrice Ćosića, koji kaže da je „jedini realni saveznik za Srbiju samo predsednik Putin.“

Globalna finansijska kriza je intenzivirala protivrečnosti nacionalnih interesa i u najinternacionalizovanijim delovima zapadnog sveta, pa i u EU. Sve je to pogodovalo bujanju nacionalizma na Zapadu i dovelo do opadanja popularnosti kosmopolitskih ideja. U zemlji kao što je Srbija, već devastiranom virulentnim nacionalizmom, taj međunarodni trend ide na ruku političkim elitama koje se nikada nisu ni pomerile u odnosu na građanske vrednosti EU. Treba napomenuti i da je neutralna pozicija Srbije za koju se zalaže dobar deo elite, ali i Rusija, veoma riskantna za Srbiju, jer ona nije dovoljno snažna da bi mogla da se suprotstavi aspiracijama jedne ili druge strane. Stoga ona mora da definiše svoju budućnost u skladu sa svojim realnim mogućnostima, geografijom, i interesima građana. A to je svakako Evropska unija.

Nastavak na B92...