Izvor: Danas, 17.Jul.2015, 19:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čedomir Jovanović: Ili NATO ili trajna nestabilnost

LIČNI STAV - Godina 2015. posmatrana iz Srbije može dati dve potpuno različite i suprotstavljene slike. Sa jedne strane, postoji nekakav donekle otvoren evropski put i nekakva vlada, spremna da se tim putem u nekoj meri kreće. Sa druge strane, bipolarna vlast, koncentrisana oko centra zračenja sa relativno različitim interesima i ciljevima i sama je prilično dezorijentisana i sama u velikoj meri ne zna i ne razume značaj i suštinu evropskih integracija.

Tako se živi pesak u koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << naše društvo tone čini još žitkijim, a nedostatak jasnih ideja i odlučnosti oko toga šta bi smo želeli da budemo, otvara prevelik prostor za cvetanje raznih, levih i desnih anahronizama i demagogija, koje polako ali sigurno vreme pred nama pretvaraju u lavirint bez izlaza.

Oko evropskih integracija nikada nismo stvarali lažnu sliku i Evropsku uniju nikada nismo pokušavali da predstavimo kao Diznilend. Jasno je da nas Evropa, zbog manje ili više dobrih razloga nije uvek savršeno razumela. Jasno je da je nekad davala podršku pogrešnim ljudima i uskraćivala onima koji su je možda više zasluživali. Jasno je da ljudi u Srbiji danas sve manje veruju da će u kontekstu u kojem pokušavamo da postanemo članica EU to zaista uspeti. Ipak, ne postoji nikakva dilema da za Srbiju ne postoji drugi način da se uredi kao normalno i moderno društvo osim da strpljivo i uporno nastavi putem evropskih integracija. Svi drugi pokušaji da oporavimo ekonomiju, reformišemo pravni sistem, napravimo funkcionalnu državu, izborimo se sa korupcijom će do tada biti samo usamljeni, pojedinačni, histerični potezi koji zamazuju oči i zabavljaju publiku. Neće biti druge mogućnosti da utičemo na stvari koje nas najviše bole u današnjoj Srbiji, na vladavinu prava, na slobodne medije, na demokratski proces osim da se njima bavimo otvarajući i zatvarajući jedno po jedno poglavlje u procesu pridruživanja Evropskoj uniji.

U našem okruženju, zajedno sa nama, u nedovršenim državama, u Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori i na Kosovu živi skoro dvadeset miliona ljudi. Varnice koje su pre mesec dana izbile u Makedoniji, cela situacija vezana za obeležavanje dvadeset godina genocida u Srebrenici i sve ostale krize koje prete da izbiju svuda po regionu stalno nas podsećaju koliko je slabašan mir u kojem živimo, koliko su ozbiljni bezbednosni izazovi pred nama i koliko su sve države slabe i nespremne da se nose sa onim sa čim nas vreme konstantno suočava. U situaciji u kojoj su sve zemlje koje nas okružuju postale ili žele da postanu članice NATO, Srbija više nema vremena da glumata vojnu nezavisnost. Prošlost moramo da ostavimo iza sebe, trebamo da oprostimo drugima onako kako želimo da drugi oproste nama i što brže da uradimo sve da bi smo postali punopravna članica ovog saveza. Alternativa ulasku u NATO nažalost nije nekakva demilitarizovana hipi država koja će živeti u hiljadugodišnjem miru. Alternativa ulasku u NATO je trajna nestabilnost, šepurenje sopstvenom snagom u koju ni sami ne verujemo i traženje zaštite tamo gde je nikad nismo našli.

Danas, petnaest godina posle poslednjeg rata, dvadeset pet godina od početka ratova u SFRJ, mi i sva društva oko nas izgledamo kao da smo iz vremena iza nas naučili ništa ili jako malo. Ljudi ushićeno aplaudiraju vojnim paradama, ushićeno mrze svakog ko se razlikuje, deca nose slike Ratka Mladića, ne zato što veruju da je nevin nego baš zato što znaju da je ubijao. Ispod tanke oblande normalnog ponašanja svi zajedno izgledamo kao da sanjamo stari san o konačnim rešenjima koja će doneti mržnja i gvožđe iako smo sto puta videli da je jedini rezultat takvog stava nova želja za osvetom, nova mržnja i propast. Zbog svega ovog, Srbija, kao najveća zemlja u regionu mora prva da podvuče crtu, mora da predvodi u uspostavljanju novih odnosa i prva mora da prestane da razmišlja kao mala frustrirana zemlja naseljena takvim ljudima. Moramo dati sve od sebe da uspostavimo nove i normalne odnose sa Bosnom i Kosovom umesto dosadašnjeg nalaženja smisla u opstrukciji svakog njihovog pokušaja da postanu funkcionalna društva. Uprkos desničarskoj histeriji HDZ sa Hrvatskom moramo uspostaviti odnos kojim će dominirati ono što nas vezu umesto onog što se razdvaja. Svi zajedno nikad nećemo naći mir i mogućnost da živimo kao normalni ljudi sve dok ne budemo živeli u normalnim, demokratskim, integrisanim i modernim društvima.

Na kraju, razočarenje u demokratski sistem, u politiku i političare nije samo naša privilegija. Gotovo ceo svet, potonuo u krizu, ekonomsko i političko beznađe deli ovakav stav. Ipak neodgovorno bi bilo zaboraviti da je razočarenje u politički proces kroz koji moderna društva funkcionišu, uz sve njegove globalne i lokalne mane, i dalje dečija bolest u odnosu na razočarenja koja sa sobom nose iracionalni revolucionarni zanosi. Pri ovom ne mislim samo na Sirizu čija se politička avantura završila pre nego što je počela i čiji dosezi romantično izgledaju delu ljudi u Srbiji, tradicionalno sklonoj da svaku novu demagogiju razlupa o sopstvenu glavu, većmislim, pre svega na svaki pokušaj da se stvari menjaju nasiljem, što smo do sad demonstrirali na svima oko nas pa nam je ostalo još samo da to isprobamo na sebi. Sve što nam se ne sviđa u našoj državi moramo popravljati a uništavanje definitivno tome neće doprineti.

Srbija je definitivno odavno premašila broj glupih poteza. Vreme pred nama nas dramatično upozorava da pokušamo da budemo racionalni.

Nastavak na Danas...