Izvor: Politika, 18.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bunt iznutra skoro uvek je dirigovan spolja
U Srbiji se to desilo 2000. godine, u Gruziji 2003, a u Ukrajini godinu dana kasnije. Svrgavanje diktatora bilo je slično, kroz prividno spontanu pobunu naroda, ali u stvarnosti sve je bilo dobro isplanirano i pripremljeno
Opozicija u Srbiji je pre Petog oktobra sebe nazivala demokratskom i nezavisnom. Veliko je pitanje, sa koliko opravdanja, pisao je 2006. godine nedeljnik „Špigl” pozivajući se na istraživanja koja pokazuju da je opozicija pre dolaska na vlast >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bila prevashodno pod kontrolom Vašingtona, i onih istih koji su godinama radili na razbijanju Jugoslavije, zaključno sa NATO bombardovanjem Srbije.
U julu 1999. američki Senat je održao zasedanje na kojem se raspravljalo o Srbiji. Specijalni izaslanik SAD za Balkan Robert Gelbard, njegov pomoćnik Džems Perdju i senator Džozef Bajden, govorili su kao svedoci na tom „pretresu”, jasno i otvoreno ističući da SAD plaćaju i potpuno kontrolišu takozvanu nezavisnu demokratsku opoziciju protiv Miloševića.
Samo dan ranije, američki Senat je izglasao da se opoziciji u Srbiji odobri suma od sto miliona dolara. Specijalni izaslanik Gelbard je tada rekao: – Za dve godine, u kojima je došlo do zaoštravanja kosovske krize, utrošili smo 16,5 miliona dolara na program za podršku demokratizaciji u Srbiji. Više od 20 miliona dolara, kao nagrada za suprotstavljanje Miloševiću dato je Milu Đukanović u i Crnoj Gori.
Sredstva grupama „civilnog društva” u Srbiji išla su uglavnom preko Nacionalnog fonda za podršku razvoju demokratije, koji sebe predstavlja kao nevladinu organizaciju, iako je finansira američki Kongres, da bi javno rešavala „određene probleme , kad nije zgodno da CIA direktno potkupljuje ljude i formira grupe za promovisanje i izvođenje američke politike na stranim teritorijama, i u zemljama koje nisu (ili nisu dovoljno) proameričke: „Kada ove tajne aktivnosti posle izbiju na videlo, tresak je obično zastrašujući!”
Zbog toga je Kongres odlučio, kako piše „Špigl” da osnuje posebnu fondaciju, da bi otvoreno i javno radila ono što CIA uvek radi tajno.
Ogromnim sumama novca i učešćem „uglednih” visokih ličnosti, posebno iz redova samog vladajućeg establišmenta, Nacionalna fondacija za podršku razvoju demokratije i njene filijale, razne nevladine grupe regrutuju „demokratske aktiviste, aktiviste koji se bore za mir, za demokratiju, građanska prava” i nezavisne ekonomiste iz zemalja koje su na nišanu. Ako neko napadne, ili aktiviste optuži da su agenti SAD, nezavisni novinari ih uslužno brane, tako što taj napad predstavljaju kao napad na slobodu javne reči.
Alen Vainštajn, koji je rukovodio istraživanjem i planiranjem fondacije, zato sa olakšanjem kaže: „Mnogo toga što mi danas činimo javno, pre 25 godina radila je CIA tajno!”
Nikada hrabrost u službi jedne strane sile, nije bila tako izdašno plaćana.
U Miloševićevoj Srbiji među korisnicima bili su: listovi Naša Borba, Vreme, TV Negotin, novinska agencija BETA, Radio B-92, Udruženje nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Centar za humanitarno pravo, Centar za demokratiju, Evropski pokret Srbije, Grupa nezavisnih ekonomista G-17, Centar za antiratnu akciju"
– Zapad treba da demokratskoj političkoj opoziciji pomogne da razvije konkretan program, koji bi ponudio pozitivnu alternativu destruktivnoj politici Miloševićevog režima – odlučeno je u Vašingtonu.
U Srbiji se to desilo 2000. godine, u Gruziji 2003, a u Ukrajini godinu dana kasnije. Svrgavanje diktatora bilo je slično, kroz prividno spontanu pobunu naroda, ali u stvarnosti sve je bilo dobro isplanirano i pripremljeno. Tome je doprineo „Otpor” , nekadašnji srpski studentski pokret, koji sada izvozi savete i recepte o nenasilnim revolucijama. I opozicionari u Belorusiji su dosta naučili od „Otpora”, ali Lukašenko je ipak izdržao prvi talas i još nije srušen.
Kako se svrgava jedan diktator, korumpirani režim ili kako se proteruje vojni okupator – i sve to bez pušaka i sile? Potreban je pre svega logo, prepoznatljiva boja i zapaljivo privlačni slogani koji se lepe za gnev siromašnih i nezadovoljnih masa. To je prepoznatljiva strategija brojnih naručenih „revolucionarnih pokreta” da se sa vlasti oteraju poslednji socijalistički tirani.
Svima su bile zajedničke labave mreže mladih ljudi. Većina govori engleski, mnogi su studirali na Zapadu i jako su vešti u kontaktu sa medijima i Internetom. Mnogi slede veliki uzor „Otpor”, srpski pokret koji je 2000. godine presudno doprineo svrgavanju Slobodana Miloševića. Njegov logo je pesnica, i popularne: „Gotov je!” i „Vreme je”. A svuda okolo nudi niz specijalnih usluga, uz „profesionalne” savete za uspeh plišane revolucije. „Otpor” ima nekolicinu veštih instruktora, koji se šalju u inostranstvo, da organizuju kampove za otpor, i pomažu u razvoju moderne strategije odnosa sa medijima, za televizijske spotove i kampanje.
Ta višestruka ponuda i dalje ima dobru prođu na međunarodnom tržištu. Posle uspeha u Ukrajini i Gruziji, sada se obučavaju Čavesovi protivnici u Venecueli i Mugabeovi opozicionari u Zimbabveu.
Organizovanje i priprema plakata, zastava i kampova sa Vudstok atmosferom nije baš jeftina. A poznato je da finansijska podrška dolazi, pre svega, od fondacija Džordža Sorosa i Fridom hausa. Štampa pominje i druge finansijere i institucije iz Amerike, ali ni evropske fondacije i organizacije očigledno nisu nimalo uzdržane.
Sorosova pomoć često ide ruku pod ruku sa američkom nevladinom organizacijom Fridom haus, na čijem čelu se nalazi bivši direktor CIA Džejms Vulsli. „Revolucinarni instruktori” se obučavaju i u SAD. Podeljene su im hiljade primeraka knjige profesora Džina Šarpa sa bostonskog Albert Ajnštajn instituta „Od diktature do demokratije”, u kojoj američki profesor i glavni teoretičar nenasilne revolucije opisuje svojih 198 metoda za uspešnu akciju.
Najnoviji nastavni materijal, čiju je izradu finansirao Fridom haus, sada može da se poruči i preko Interneta. Uz pomoć interaktivne kompjuterske igrice „Jedna moćnija sila” , koju su zajednički razvili „Otpor” i jedna američka kompanija za izradu softvera, vežba se pružanje otpora, rušenje diktatora ili proterivanje okupacionih vojski. Sve to, naravno, nenasilno. A kršenje pravila odmah se sankcioniše kaznenim poenima.
Iza kulisa, prilikom rušenja nekog u Americi proglašenog omraženog režima mnogo značajniju ulogu imaju i neki sasvim drugačiji faktori: ujedinjena opozicija sa jakim vođom, dug period priprema, slobodan pristup medijima, dogovor sa lokalnom službom bezbednosti da izdaju svog gazdu, u zamenu za oprost ranijih grehova, i inostranim tajnim službama, neskrivena podrška sa Zapada ili čak iz Moskve. U Beogradu je juriš na Skupštinu predstavljao političku odluku svih antimiloševićevskih partija. A onda je, doleteo ruski ministar inostranih poslova Igor Ivanov kako bi nevaljalog predsednika prinudio da podnese ostavku. Tako je bilo i u Beogradu, Tbilisiju, Kijevu... Svuda, osim, za sada, u Minsku, gde je Lukašenko dobio podršku Putina da ostane na vlasti.
Ipak, revolucije iznutra su skoro uvek intervencije spolja. A samo naučena demokratija je, u stvari, obavezno demokratija po narudžbini i diktatu SAD. Usled toga, većina aktivista praznoglavo i nekritički obožava Ameriku, njene medije i njene vrednosti, iako se ponekad drži na određenoj distanci prema Bušovoj vladi i njenim okrutnim metodama.
I pored sve nesavršenosti u uslovima globalizovane postmoderne, decentralizovane moći, infiltracije duha Al Kaide i rasprostranjene mreže džihada, ovaj planetarni pokret mogao bi, tek donekle predstavljati i pozitivnu protivtežu, neograničenom ludilu svetske politike.
Visoko na 32 spratu prekrasne zgrade u blizini njujorškog Central parka nalazi se kancelarija iz koje vlada Džordž Soros, koji izvodi nešto slično kao što je izvlačenje kvadrature kruga. Ovaj rođeni Mađar je, kao finansijski investitor i špekulant, zaradio milijarde, ali mu to nimalo ne smeta da istovremeno oštro kritikuje globalni kapitalizam i svojim finansijskim sredstvima pomaže građanske pokrete u nekada antikapitalističkom svetu, kao dobrotvor, spasitelj, i rušilac, u isto vreme.
U martu 2003. Soros je primio u posetu inženjera Aleksandra Lomaja, koji se nalazio na čelu filijale Sorosovog Instituta za otvoreno društvo u Tbilisiju. Tadašnji gruzijski predsednik Eduard Ševardnadze je ignorisao sve predloge za suzbijanje korupcije, iako su svi videli koliko je bila duboko raširena, da je urušavala sve institucije države, pretvarajući je u mafijaško gnezdo.
Ubrzo zatim glavni grad Gruzije Tbilisi bio je prekriven narandžastim plakatima sa natpisom „Izađi i glasaj”. Uz podršku Sorosa osnovan je studentski protestni i građanski pokret Kmara (Dosta!). Ova lozinka je bila efikasna i pobedonosna baš kao i parola protiv Miloševića „GOTOV JE!”. I simbolično, stisnutu pesnicu Gruzini su preuzeli od beogradskih drugara. Srpski primer je pokazao da je „mogućno srušiti jedan diktatorski režim, a da se ne prolije nijedna kap krvi”!
Četrnaestog aprila 2003. godine Kmara je pobune protiv državne vlasti najavila mašući starim zastavama sovjetske Republike Gruzije, na kojima je bio portret Ševardnadzea.
Ovoga puta, Ševardnadze je histerično reagovao na demonstracije. Najpre se žalio na zaveru koju je protiv njega navodno usmeravala Rusija. Tako su, u stvari, aktivisti Kmare, koji su stvarno uživali samo podršku iz Njujorka i Beograda, dobili i besplatnu reklamu za vlastitu stvar.
Čim je i osnovana Kmara, američki ambasador u Tbilisiju Ričard Majls je izjavio da SAD žele „fer izbore” u Gruziji. Bilo je to zapravo upozorenje da je Ševarnadzeov režim sasvim zreo za rušenje.
Tako je bilo u Tbilisiju, a nešto kasnije slično u Kijevu, zatim u Biškeku i možda već sutra u Bakuu i Minsku. Ambasador Majls je savršeno dobro znao šta je u Gruziji u igri za njegovu zemlju. On je diplomata od karijere, govori dobro ruski, diplomirao je na američko-ruskom Institutu u Garmiš-Partenkirhenu, a još u sovjetsko vreme bio je generalni konzul u Lenjingradu. Rusi Majlsa smatraju skrivenim obaveštajcem, a Stejt department ga uvažava kao svoje dragoceno, efikasno i dirigovano oružje. Kao šef misije u Beogradu, on je do 1999. podržavao izgradnju antimiloševićevskog pokreta. Kao ambasador u Bugarskoj „pratio je” preobražaj socijaliste Georgija Prvanova u NATO pobornika i presudno pomogao u instaliranju nekadašnjeg cara Simeona II na položaj premijera u Sofiji.
Uslovi za smenu na vlasti u Gruziji nisu bili loši. Zbog korupcije i loše privredne situacije, ljudi su bili ogorčeni, a nije nedostajao ni potencijalni narodni tribun – pravnik sa američkim obrazovanjem (dopunjenim sa nekoliko putovanja u Beograd radi bližih instrukcija i saznanja) – Mihail Sakašvili.
Najveći utisak na mlade Gruzine ostavio je film Petera Akermana „Kako srušiti diktatora”, koji prikazuje hronologiju obaranja Slobodana Miloševića. Po istom scenariju trebalo je izvesti preokret u Tbilisiju i na vlast dovesti sasvim novu garnituru.
Još pre kraja prebrojavanja glasova Ševardnadze i njegove pristalice objavljuju da je predsednikova stranka odnela pobedu, što je bila gruba i očigledna manipulacija rezultatima izbora.
Stvari se zatim odvijaju veoma brzo: Kmara organizuje proteste na trgu ispred zgrade Parlamenta u Tbilisiju. Sakašvili objavljuje „totalni otpor Ševardnadzeu” , razumljivo, mirnim sredstvima. Lisica u predseničkoj palati, međutim, još ne želi da vidi znak vremena koji dolazi. Tek posle juriša na Parlament, 23. novembra (tačno u 19.51) smrknuti Ševardnadze objavljuje da se povlači sa položaja šefa države.
Američki ambasador Ričard Majls je pomogao da se postigne ovaj „dil”. Masa naroda na ulicama kliče, a šest sedmica kasnije Sakašvili je sa 96 odsto glasova na izborima izabran za novog predsednika države, što je u Moskvi izazvalo veliku sumnju.
Od tada se politička i ekonomska situacija nije mnogo promenila, osim što posle ružičaste revolucije SAD čvrsto drže kontrolu nad Gruzijom. U opštoj bedi, nezaposlenost neprekidno raste, a prosečna mesečna zarada iznosi svega 40 evra. Otcepljene pokrajine Abhazija i Južna Osetija su i dalje pobunjene, uprkos svim obećanjima novog predsednika Sakašvilija.
[objavljeno: 19/08/2008.]
