Izvor: Politika, 12.Mar.2015, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bio sam Beograđanin i pre nego što sam postao počasni građanin
Bivši izaslanik UN za Jugoslaviju i otac generalnog sekretara NATO-a govori kako su Amerikanci stornirali mirovni sporazum u Bosni
„Imam tek 84 godine, nije vreme da se povlačim.” Da je ove reči izgovorio bilo ko drugi, a ne najstariji član nadaleko čuvene norveške porodice Stoltenberg, shvatili bismo ih kao pošalicu na račun sopstvenih godina. Ali bivši ministar odbrane, spoljnih poslova, bivši ambasador u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << UN, visoki komesar UN za izbeglice, izaslanik generalnog sekretara UN za bivšu Jugoslaviju, Torvald Stoltenberg se uopšte ne šali nego vrlo uzbuđeno prati visoki rejting trenutno opozicione Radničke partije, aktivno učestvuje u izbornoj kampanji i očekuje da socijaldemokratija na prvim sledećim izborima od konzervativaca preuzme kormilo zemlje.
U porodici Stoltenberg dešavaju se i lepe i teške dramatične stvari. Pošto je u dva navrata bio premijer Norveške, Jens Stoltenberg, sin Torvalda Stoltenberga, od oktobra prošle godine je generalni sekretar NATO-a, a samo tri meseca pre toga preminula je Torvaldova najmlađa kćerka Nini (rođena u Beogradu 1963) koja se dugo lečila od dugogodišnje heroinske zavisnosti. Torvald se (tako ga jednostavno danas zovu Norvežani, dok su za sina Jensa zadržali prezime Stoltenberg) nije predao. Već četiri godine je na čelu norveške komisije za reformu politike prema drogi, čelnik je Nordijske komisije za odbranu i spoljnu politiku, važi za najkompetentnijeg vojnog analitičara, na listi je Radničke partije za rukovodeću poziciju u Oslu (lokalni izbori su na jesen)... Uz sve to i mnoge druge obaveze, posebno se obradovao što je postao počasni građanin Beograda, grada u kome je službovao kao mladi diplomata, gde ima mnogo bliskih prijatelja, gde mu se rodila kćerka Nini.
„Duboko cenim što sam postao građanin Beograda. Moram da priznam da sam se i pre ovog priznanja osećao donekle kao Beograđanin. U vreme moje prve službe naučio sam jezik, čitao novine, supruga i ja smo se sa našom decom Kamilom, Jensom i Nini šetali po Kalemegdanu... Danas je moja porodica manja, i mnogi beogradski prijatelji su umrli. Ali imam još dosta bliskih ljudi sa kojim sam u stalnom kontaktu. Kaća Kotlić, Rada Đuričin... ne bih da nabrajam, bojim se da u brzini nekog ne izostavim.”
Trideset godina kasnije, kao mirovni posrednik na Balkanu niste uspeli da se postigne mir u bivšoj Jugoslaviji?
U jesen 1993. lord Oven i ja napravili smo nacrt mirovnog sporazuma koji je bio prihvaćen od svih zaraćenih strana u BiH. A onda se odjednom ispostavilo da Bošnjaci neće da ga potpišu – zato što su Amerikanci prigovorili da takav dokument prekraja Bosnu i secka je na teritorije koje su osvojene silom oružja.
Rat je potrajao još dve godine...
I još mnogo ljudi je u tom periodu izginulo, a onda su Amerikanci skrojili Dejtonski sporazum, koji nas je sve obradovao zbog toga što je krvoproliće najzad stalo. Ali Dejton je takođe podelio Bosnu i prihvatio podelu na teritorije osvojene u ratu. Bošnjaci su dobili manje teritorije nego što je bilo predviđeno Oven–Stoltenbergovim planom kojim je trebalo da im pripadne 33,3 odsto teritorije BiH.
Nordijske zemlje odavno sarađuju, a vi ste sa timom stručnjaka napravili niz predloga da ta saradnja u oblasti odbrane i spoljnih poslova bude još bolja?
Pošto je opremanje odbrambenih snaga uređajima visoke tehnologije danas jako skupo, nisu sve nordijske zemlje u prilici da se nose sa tim povećanim troškovima. Iako je Norveška članica NATO-a a ostale zemlje to nisu, svi smo spremni da ulažemo u zajedničko satelitsko nadgledanje Arktika, na primer. Već imamo zajedničku ambasadu u Berlinu, na primer, a planiramo da otvorimo zajedničko predstavništvo u Burmi i još nekoliko mesta. Time se znatno smanjuju troškovi.
Norvešku ambasadu u Beogradu nećete spajati sa ostalim nordijskim susedima?
Naravno da ne. Tu ostaju posebno i švedska i finska i danska ambasada. Naravno i norveška, jer naša ambasada je u Beogradu još od Drugog svetskog rata. Mi smo tradicionalni i bliski prijatelji.
Da li delite mišljenje NATO-a i pojedinih norveških političara da Rusija predstavlja bezbednosnu opasnost za Norvešku, sa kojom deli granicu, i za ostale nordijske zemlje?
Ne smatramo da ne postoji opasnost od Rusije na severu. Nikome se ne dopada to što Rusija povećava vojno prisustvo na severu, ali mi to ne vidimo kao pretnju. Mi Norvežani nikad nismo imali oružani sukob sa Rusijom. Ni za vreme carske Rusije, ni za vreme SSSR-a, ni danas sa Putinovom Rusijom. Zašto bi sada došlo do sukoba kad ga nije bilo nikada ranije, u mnogo gorim vremenima. Podsetiću da su 1944. ruske snage oslobodile Finmark (okrug na severu Norveške). Mnogo je Norvežana tada bilo zabrinuto jer su strepeli da li će se Rusi povući. Hoću da kažem da dobro sarađujemo i razumemo se sa Rusijom i verujem da ćemo tako nastaviti i u budućnosti.
Šta mislite o vašim susedima?
Sa susedima treba razgovarati, smejati se, razmenjivati ljude, da bi se još bolje razumeli
Prošle godine ste izgubili kćerku Nini. Mnogo ste se angažovali oko izmena politike prema teškim heroinskim zavisnicima. Predložili ste izmene u toj politici u Norveškoj i aktivno učestvujete u međunarodnoj komisiji za narkotike i ilegalnu trgovinu narkoticima. Kakve su promene napravljene u Norveškoj u tom smislu?
Do sada vrlo male. Norveške stranke i javno mnjenje misle da je naša dosadašnja politika prema zavisnicima dobra, ali ja se sa tim ne slažem. Dok god godišnje gubimo 250 ljudi zato što su se predozirali heroinom, ne možemo da kažemo da se uspešno borimo. Zato sam zadovoljan što sam na čelu ove komisije i što smo predlog o izmenama uputili vladi. To su teška pitanja i oko toga se u Norveškoj vodi oštra debata, kao i u drugim zemljama. Naš predlog je da se teškim heroinskim zavisnicima kojima nije pomogao nijedan lek omogući da heroin dobijaju preko recepata u vidu tableta. Mi mislimo, a to potkrepljujemo i podacima iz zemalja koje su se odlučile na ovaj pristup, da bi se tako smanjila opasnost od ubrizgavanja uličnog heroina, smanjio kriminal i omogućio humaniji život teškim bolesnicima.
Ali Norvežani se ne slažu sa takvim predlogom?
Ipak sam optimista i mislim da će ovaj naš predlog da prođe. Bio sam ohrabren kada sam u Švajcarskoj video da je broj smrtnih slučajeva smanjen kada su uveli prepisivanje heroina i još neke mere kako bi olakšali život teškim pacijentima. U Norveškoj je to uvek tako: da bi zaživela neka nova mera, prethodno o njoj mora da se postigne najširi dogovor, sa njom mora da se složi većina ne samo iz političkih i stručnih struktura.
Hoće li Radnička partija, u kojoj vi radite celog života, pobediti na sledećim izborima?
Činjenica da nas trenutno podržava 40 odsto Norvežana potkrepljuje moj optimizam.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 12.03.2015.
