Izvor: Politika, 03.Maj.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amnesti internešenel: NATO-u nema ko da sudi
Alijansa je za sada imuna na krivično gonjenje za ubijanje civila u Srbiji i Avganistanu, kaže Šan Džouns
Činjenica da NATO ni posle deset godina nije podlegao krivičnoj odgovornosti za ono što je počinio u Srbiji veliki je pravni problem koji nije nimalo lako rešiti, kazao je juče za „Politiku” Mark Gruber, evropski direktor Međunarodne federacije novinara. Nijedan sud ne može da otpočne suđenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << NATO-u, za to nema osnova u međunarodnom pravu, jer je Severnoatlantska alijansa naddržavni subjekat, međunarodna koalicija država.
– Oštro osuđujemo ovaj zločin. Najmanje što bi NATO trebalo da učini jeste da uputi reči izvinjenja. Već deset godina protestujemo protiv činjenice da je NATO gađao jednu televizijsku stanicu, znajući da u zgradi ima novinara. Mediji nikada ne smeju biti vojni cilj – poručuje Gruber.
Amnesti internešenel, organizacija koja se bori protiv kršenja ljudskih prava, okarakterisala je u svom izveštaju iz 2002. godine bombardovanje RTS-a ratnim zločinom i ozbiljnim kršenjem međunarodnog humanitarnog prava. Dok su pisali izveštaj, stručnjaci Amnesti internešenela susreli su se sa predstavnicima NATO-a, i postavili im pitanje odgovornosti za te zločine, rekla je juče za naš list Šan Džouns, ekspert u balkanskom timu istraživača Amnesti internešenela. Taj, i slični izveštaji drugih međunarodnih organizacija predati su glavnom haškom tužiocu. Hag jeste pokrenuo neku vrstu istrage, ali ona nije bila krivična. Radilo se samo o preliminarnoj proceni da li postoji osnov za krivičnu istragu, ali od toga nije bilo ništa.
– Mislili smo da RTS spada u njihovu jurisdikciju, jer se bave ratnim zločinima u regionu Balkana. Rođaci nekih poginulih, od kojih su javnosti najpoznatiji članovi porodice Banković, obratili su se Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, ali je i ovaj tribunal utvrdio da nema ovlašćenja da sudi o postupcima NATO-a. Razlog, kažu, treba tražiti „u komplikovanoj činjenici da je Alijansa istovremeno i organizacija zasebnih država, ali i zaseban entitet”. NATO je, za sada, imun na krivično gonjenje, bilo za ubijanje civila u Srbiji, bilo za ubijanje civila koje se, verujemo, i dalje odvija u Avganistanu – kaže Džounsova za naš list.
Ona dodaje da se Amnesti internešenel zalaže za iznalaženje nekog mehanizma po kome bi NATO odgovarao za zlodela, jer nijedno svetsko telo trenutno nema jurisdikciju nad najmoćnijim vojnim savezom na planeti.
– Nastavićemo da vršimo pritisak na NATO, jer smo tokom prethodnih deset godina došli do ubedljivih dokaza da je tokom 1999. došlo do kršenja ljudskih prava – zaključuje Džounsova.
Podsećanje na stradale radnike noćne smene, koja je svoje dežurstvo zauvek završila 23. aprila 1999. godine u 2.06 časova ujutru, mnoge je navelo da se zapitaju: hoće li oni koji su odredili Radio-televiziju Srbije kao metu i bacili bombu ikada biti kažnjeni? Bivši direktor Dragoljub Milanović je u zatvoru jer nije izmestio ljudstvo, iako su tako nalagali ratni planovi. Ali da li televizijska stanica pod bilo kakvim uslovima može biti legalni cilj za vojnu silu čije države nastoje da žive u svetu utemeljenom na pravdi?
Bombe su se, sem po zgradi u Aberdarevoj ulici, zarivale i u palatu na Ušću, nekada čuvenom ce-kau, u kome se te 1999. godine na vrhu nalazila „veoma uticajna” RTV „Košava”. Verovatno čuvenija po vlasnici nego po programu koji je emitovala, kao i Televizija Pink, koja je pre jednu deceniju emitovala samo zabavni program bez ijedne vesti i informativnog programa. U soliteru je bila i SOS televizija, verovatno još „propagandniji” oslonac Miloševićeve vlasti" Amerikanci su 2001. i 2003. godine nastavili sa gađanjem TV stanica u Avganistanu i Iraku, a 2005. godine britanska štampa je objavila da je predsednik SAD razmatrao i mogućnost bombardovanja centrale arapske televizije Al Džazira u Dohi, glavnom gradu američkog saveznika Katara!
Da li će iko ikada izgovoriti ime pilota koji je uzleteo sa naredbom nekog od čelnika iz NATO-a da baci bombe na RTS?
– Ne verujem. Voleo bih da me demantujete za nedelju-dve, za godinu dana, da ljudi sa imenom i prezimenom, kao što smo pročitali i u čitulji ovih dana, budu proglašeni žrtvama ratnog zločina, a ne kolateralnom štetom, kako to govore u NATO-u – kaže profesor dr Goran Ilić, koji na Pravnom fakultetu u Beogradu predaje krivično procesno pravo.
Nevolja je, kako kaže, što se upravo u međunarodnim relacijama uzmiče pred političkom snagom države ili organizacije. U nekim situacijama se pravnici povlače, jer im političari kažu da dalje ne mogu.
– To je ovde slučaj. Zato mislim da bi teško nešto moglo da se postigne i pred stalnim Međunarodnim krivičnim stalnom sudom u Hagu. Hvale je vredno nastojanje Amnesti internešenela i Međunarodne federacije novinara, ali nije realno očekivati da ono dobije sudski epilog kojim bi bili zadovoljni svi, pre svega porodice žrtava – smatra Ilić.
--------------------------------------------------------------------------------------
Jeziva sličnost bombardovanja u Beogradu i Bagdadu
Televizijski snimatelj Veljko Đurović svakako je jedan od onih koji može da uporedi iskustva iz Beograda 1999. i Bagdada 2003. godine. Bio je i na jednom i drugom mestu. Sličnost – neverovatna, reklo bi se da je tragedija u televizijskoj zgradi u Aberdarevoj bila proba za ono što je četiri godine kasnije, isto u aprilu, urađeno sa iračkim Ministarstvom informisanja.
– Sve što smo snimali po Beogradu, svaki prilog, pre emitovanja nosili smo na pregled u Dom vojske, potom je na kasetu stavljana nalepnica i tako zatvorenu nosili smo je u Takovsku i slali u „Skaj njuz”, za koji sam radio do prošle godine. Onda je iz Brisela stigla usmena informacija u redakcije, a odatle prosleđena nama sa zabranom da bude objavljena, dakle samo kao uputstvo za ponašanje novinara, snimatelja da ne idemo više u zgradu u Takovsku – seća se Đurović.
U međuvremenu je stradalo 16 nedužnih članova noćne smene RTS-a. Iskusni snimatelj se seća da je i u Bagdadu čuo isto: „Ne ulazite u Ministarstvo”, jer, kaže, zapadne vojne snage po nepisanom pravilu uvek obaveštavaju novinare iz savezničkih država „o tome da negde nije poželjno biti”, a onda nadležne službe iz te države obaveštavaju ljudstvo koje bi u opasnoj zoni moglo da se nađe – da se skloni ako im je život mio.
– Početkom 2003. u Bagdadu su primećeni Dragana Kuzmanović iz JUL-a i Vojislav Šešelj, čini mi se da su oni došli da prenesu svoja ratna iskustva Sadamu. Jer i tamo smo nosili kasete na kontrolu – seća se Đurović.
Rajna Popović – Tereza Bojković
[objavljeno: 04/05/2009]
