Izvor: Politika, 20.Jun.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerika se razdužuje u Avganistanu
Početak pregovora sa talibanima razgnevio predsednika Karzaija, iako je NATO domaćim snagama prepustio kontrolu nad celom teritorijom
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – SAD su, posle 12-godišnjeg ratovanja, počele konkretno „razduživanje” u Avganistanu, u nastojanju da koliko-toliko sačuvaju rezultate svoje vojne okupacije i kada se do kraja iduće godine njena vojska i vojske saveznika povuku iz poslovične „grobnice imperija”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
U roku od 24 sata objavljena su dva velika proboja i jedan, sudeći po pređašnjim iskustvima, privremeni zastoj. Saopšteno je da počinju mirovni pregovori sa talibanima, avganistanskim snagama je, predajom preostalih 95 distrikta, prepuštena kontrola nad celom teritorijom, dok je predsednik Hamid Karzai, koga Vašington podržava i džakovima dolara koje redovno dostavlja njegovom kabinetu, objavio da prekida pregovore o bezbednosnom aranžmanu za posle 2014.
Od svega ovoga, pregovori sa talibanima – do američke invazije u oktobru 2001. vladajuće snage u zemlji, a danas političke i pobunjeničke gerile od nekoliko grupa – smatraju se najvećim iskorakom. Isti naslovi kao i juče bili su doduše i u januaru prošle godine, da bi se posle dva meseca tadašnji pokušaj pregovora raspao, ali ovoga puta se u mirovni proces ulazi sa više iskustva i optimizma.
Talibani, čiju je delegaciju predvodio bliski saradnik Mule Omara, njihovog glavnog lidera koji je u egzilu u Pakistanu, u Kataru su otvorili svoje predstavništvo i dali izjavu koju su kao preduslov za pregovore tražili Amerikanci – da se njihove političke ambicije svode samo na Avganistan, što se tumači i kao njihovo distanciranje od Al Kaide. Njihova veza sa Osamom bin Ladenom, a ne ekstremno radikalna varijanta islama koju su primenjivali u zemlji, bila je povod za američku intervenciju kojom je srušen njihov režim.
Nekoliko protokolarnih detalja sa svečanosti u Kataru nagoveštava međutim da sporazumevanje neće biti lako. Na zdanje njihovog predstavništva postavljena je ploča sa tekstom „Islamski Emirat Avganistana”, što je bilo zvanično ime zemlje dok su bili na vlasti, a koju su priznavali samo Pakistan, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati.
U Vašingtonu se tvrdi da je cilj pregovora sa pobunjenicima stvaranje uslova da razgovore o nacionalnom pomirenju nastave i dovrše sami Avganistanci, to jest da se u njih uključi Visoki mirovni savet koji je u tu svrhu osnovao predsednik Karzai. On je međutim juče svoje nezadovoljstvo što je ovoga puta zaobiđen pokazao sasvim nedvosmisleno, obrazlažući prekid pregovora sa svojim sponzorima „neskladom reči i dela SAD u mirovnom procesu”.
Bilateralni pregovori o vojnom aranžmanu vode se već tri godine i Amerika želi da posle povlačenja u Avganistanu ostavi jedan broj vojnika (nije pomenuto koliko) čija bi misija formalno bila obuka avganistanskih snaga. Prema nekim vestima, u ove poslove bio bi uključen i neveliki kontingent vojnika iz Nemačke i Italije, kako bi se tome dao karakter međunarodne misije i ceo aranžman za domaćine bio politički prihvatljiviji.
Kakvo-takvo vojno prisustvo bilo bi neka vrsta garancije produženog američkog uticaja i posle povlačenja, za razliku od Iraka, gde takvog sporazuma nije bilo, pa Amerikanci sada bespomoćno gledaju kako se kroz irački vazdušni prostor obavljaju transporti iranske vojne pomoći režimu u Siriji.
Talibani su međutim kao svoj početni zahtev postavili odlazak svih stranih trupa (a od SAD konkretno traže i oslobađanje petorice svojih lidera koji su kao teroristi zatočeni u bazi Gvantanamo na Kubi). Njihov cilj je i da povrate političku legitimnost, u čemu ih svesrdno podržava Pakistan, u nastojanju da zadrži svoj uticaj kod zapadnog suseda i posle povlačenja zapadnih vojski.
Pakistan je u stvari u poslednjih 12 godina igrao dvostruku igru: sa jedne strane je bio ključni američki saveznik u „ratu protiv terora”, a sa druge glavni pokrovitelj talibanske pobune koju NATO uprkos svojoj brojnoj i tehnološkoj nadmoćnosti nije uspeo da eliminiše.
Američki pregovarači će od talibana tražiti i da se javno obavežu da će poštovati i avganistanski ustav usvojen tokom okupacije (uključujući i prava žena koja garantuje), kao i da će poštovati demokratski proces.
Američki cilj je i da se posle povlačenja u Avganistanu spreči repriza haosa koji je početkom devedesetih, posle odlaska sovjetske vojske, doveo do građanskog rata i na kraju pobede talibana koji su kao pokret radikalnih islamista formirani u verskim školama na pakistanskoj strani pograničnog područja.
Sasvim je sigurno naime da će se talibanskim nastojanjima da ponovo preuzmu upravljanje zemljom suprotstaviti oni koji su profitirali od američkog prisustva, što je recept za novi građanski rat.
Talibani bi zbog toga mogli da se opredele da maksimum obezbede za pregovaračkim stolom. U igri je svakako mnogo interesa, pa će raspetljavanje izuzetno zamršenog avganistanskog čvora, uprkos američkoj želji da se što pre „razduži”, biti veoma mukotrpno i sasvim neizvesno.
Milan Mišić
objavljeno: 20.06.2013
