Izvor: KMnovine.com, 05.Jul.2016, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Američki pesnik kao očevidac progona nealbanaca na KiM (VIDEO)
KFOR i UN bili su nezainteresovani da se angažuju u zaštiti kosovskih nealbanaca od organizovanog šiptarskogskog terora.
Pol Polanski i Milenko Srećković tokom snimanja filma (Foto: Siniša Dugonjić)
Dokumentarni film „Puki svedok” bavi se albanskim terorom nad nealbanskim stanovništvom na Kosovu, uz prećutnu saglasnost i nemešanje NATO >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << trupa, i prati iskustva i svedočanstva Pola Polanskog, koji je među kosovskim Romima proveo više od 16 godina. Pol Polanski je američki pisac i pesnik, savetnik UNHCR-a za pitanje Roma na Kosovu, i dobitnik Vajmarske nagrade za ljudska prava.
Autor ovog filma je nezavisni novinar Milenko Srećković. Svoj filmski prvenac Srećković je, dobro poznat širim levičarskim krugovima kao osnivač Pokreta za slobodu, organizator brojnih protesta protiv privatizacije, i kolumnista „Politike”, snimio sa Polom Polanskim.
– Trenutno radim na filmu o aktuelnoj situaciji na Kosovu i Metohiji, pa sam tako posetio i Pola Polanskog ne bih li od njega uzeo nekoliko izjava i montirao ih u film. Međutim, kad sam pregledao snimljeni materijal, shvatio sam da se od toga može napraviti nezavisni film jer smo imali zaokruženu priču. Naslov „Puki svedok” upućuje na ulogu Polanskog kao svedoka dešavanja na Kosovu, kojima je prisustvovao od jula 1999, otkad je došao na poziv UNHCR-a.
O čemu svedoči film?
Polanski, koji je kao savetnik UNHCR-a za pitanje Roma živeo u njihovim kampovima u Obiliću i kasnije u južnom delu Kosovske Mitrovice, govori o albanskim zločinima i napadima na romske kampove, kao i upornom odbijanju NATO trupa da zaštite ma koju nealbansku etničku grupu. Za svoj rad na Kosovu, Polanskog je nominovao 2004. nemački nobelovac Ginter Gras za Vajmarsku nagradu za ljudska prava, koju je iste godine i dobio, ali sam je vrlo skeptičan prema brojnim „borcima” za ljudska prava koji otvoreno ignorišu zločine nad pripadnicima „nepodobnih” manjina. Sjedinjene Države, u kojima je rođen, napustio je 1964, ne želeći da učestvuje u ratu u Vijetnamu. Bavio se i istorijskim proučavanjem radnih logora za Rome u Češkoj, koje su u Drugom svetskom ratu nacisti samo preuzeli i nastavili da ih koriste za svoje potrebe. Polanski je u celini zgrožen nezainteresovanošću KFOR-a i UN-a da se angažuju u zaštiti kosovskih etničkih manjina od organizovanog albanskog terora. Po njegovoj proceni, broj Roma koji žive na Kosovu sveden je sa nekih 150 hiljada pre 1999. na sadašnjih 20 hiljada. Budući da je ugledni i prevođeni pesnik, njegova svedočanstva o zločinima na Kosovu zabeležena su i u njegovoj poeziji, koju takođe imamo prilike da čujemo u filmu.
POGLEDAJTE VIDEO:
U trejleru filma kaže se da ste vi kao autor filma „nezavisni novinar”. Šta to za vas znači?
U mom slučaju, to pre svega znači da sam biram teme kojima se bavim, bilo u tekstovima koje pišem, kolumnama, knjigama, intervjuima ili u ovakvim video-reportažama i filmovima. Sebe smatram pre svega novinarom koji je u ovom slučaju odabrao da teme o kojima pišem predstavim i kao video-zapis. Novac za ovakva snimanja obezbeđuju pojedinci koji prate moj rad, dok ostatak troškova pokrivam novcem od honorarnih poslova lektorisanja ili prevođenja.
Može li nezavisni novinar da preživi i radi u Srbiji?
Sledim maksimu Bernarda Šoa: kad postoji volja, postoji i način. Da bi ljudi u Srbiji nešto uradili moraju biti mnogo kreativniji od drugih, onih koji imaju dovoljno sredstava, tj. moraju se snaći uz pomoć štapa i kanapa. Nekad to ume da bude i prednost, ako znate kako da se nosite s brojnim frustracijama.
Smatrate li da postoji cenzura u domaćim medijima?
Postoji pre svega autocenzura usled ideološke indoktrinacije. U određenim krugovima pominjanje izvesnih tema postalo je „neumesno”. Znate li neku NVO koja se deklariše kao „ljudskopravaška”, a koja govori o zločinima na Kosovu i Metohiji po dolasku NATO trupa? Upravo na tom primeru jasno se pokazuje kako tzv. „humanitaristički militarizam” uopšte ne služi odbrani bilo čijih ljudskih prava, već isključivo kolonijalnim interesima. Neki pojedinci s ogromnim iskustvom, poput na primer Noama Čomskog, to su znali još 1999. Ali ostalima je, da bi to shvatili, bilo potrebno da se slične stvari ponove u Iraku, Libiji i Siriji, dok mnogi, naročito iz domaćeg NVO sektora, to ni dan-danas ne mogu ili ne žele da shvate. Meni su Kosovo i Libija najveći pokazatelji kako zapadna vojna mašinerija ne čini ništa sem što raspiruje dodatni haos u konfliktnim područjima kako bi ih lakše kontrolisala. Patnja onih koji se nađu u tim područjima je nezamisliva, otuda i toliki broj ljudi koji beže odatle glavom bez obzira ne bi li preživeli.
Scenarista Vladimir Bogićević i reditelj Milenko Srećković
One koji podržavaju i promovišu takvu politiku militarnog intervencionizma ne može da amnestira to što će izbeglima iz ratnih područja da ponude prenoćište na jednu noć i da se s njima slikaju za Fejsbuk ili što će tokom predizborne kampanje romskoj deci da prave palačinke.
Kakvu recepciju filma očekujete?
Zanimalo me je pre svega da svetskoj javnosti prenesem priču jednog neutralnog svedoka, kako bih pokazao koje su stvarne razmere nezainteresovanosti za ljudska prava od strane takve vojne mašinerije kao što je NATO. Postoje zločini koji su tokom ratova devedesetih izvršeni uz odobrenje zapadnih sila – oni se tretiraju kao opravdani i o njima se retko kad govori. Ukoliko ne bude pokazano šta se zaista dešavalo na određenim prostorima, ljudi bi mogli da žive u zabludi da su zapadne države i njihov vojno-industrijski kompleks nosioci demokratije i branioci ljudskih prava, a ne isključivo zastupnici svog kapitalističkog ekspanzionizma.
Snimanje dokumentarnog filma možete podržati uplatom na Pejpal (Paypal): milenko.srec@gmail.com, ili na žiro račun: 205-121816-39 (Pokret za slobodu). Tu je takođe i "Indiegogo" stranica za podršku snimanja filma: https://www.indiegogo.com/projects/documentary-about-repression-in-kosovo#/
Izvor: Politika :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
