Izvor: Vostok.rs, 18.Jun.2011, 00:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
70-godišnjica početka „Barbarose“ – pogled iz Srbije
17.06.2011. - NATO jeste bio – i ostao – agresor na srpske zemlje
Nadolazeći oblaci, iz kojih će se 22. juna 1941. na SSSR sručiti oluja zvana „Barbarosa", već su uveliko bili prekrili tadašnju Jugoslaviju, koja je, posle neobjavljenog nemačkog napada od 6. aprila 1941, već 18. aprila formalno prestala da postoji, razbijena u paramparčad. Jedine znake otpora, u ruševinama sopstvene, olako prokockane državnosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << pružali su u ogromnoj većini Srbi, duhovni preci onih koji se danas opiru ulasku u NATO, prvi gerilci porobljene Evrope.
Kao ni danas, ni pre 70 godina Srbi i Rusi nisu bili sinhronizovani kada je reč o suštinskim bezbednosnim pitanjima vremena – iako ih ona suštinski dotiču na istovetan način. Manje zbog nedostatka volje, a mnogo više zbog spleta istorijskih okolnosti. No, ne tražimo izgovore, već jasnoću, da znamo da li se može raditi bolje.
Kao i SSSR od kraja 1930-ih, i tadašnja Kraljevina Jugoslavija je pokušavala da kupi što više vremena pred neminovni udar sa zapada. Ali, kada se to radi, bitno je da se vreme koristi za jačanje, da svaki dobijeni minut znači i dobijeni atom snage za konačno, neminovno suočavanje. No, prostor SSSR bio je pod vlašću konzistentne, koherentne ideologije – dok se tadašnja Jugoslavija mučila i davila u sopstvenim, ugrađenim kontradiktornostima, koje je vreme samo pojačavalo. Uz sve to, rusko prostranstvo i resursi uvek pružaju mnogo veći manevarski prostor nego zgusnuto balkansko minsko polje, na kom su mogućnosti za ispravljanja greški u koracima minimalne.
Suštinska greška u srpskom slučaju nije napravljena ni 18. ni 6. aprila 1941, već dosta ranije – tačnije 1. decembra 1918, kada je u ime Srba tadašnji princ-regent Aleksandar Karađorđević, oglušujući se o savete mudraca poput legendarnog vojskovođe i heroja Balkanskih i Prvog svetskog rata, Vojvode Živojina Mišića, odlučio da u potpunosti, velikodušno i bezrezervno, utopi obnovljenu drevnu srpsku državnost u multinacionalnu, multikonfesionalnu jugoslovensku čorbu, mikrokozmični model današnje sekularne globalizacije. Dakle – a to je postalo očigledno dve decenije kasnije, greška je bila više nego krupna – bila je strukturalna. I to ne samo u svetovnom, tj. materijalnom smislu držatotvornog spajanja pravoslavnih i katolika, srpskih vekovnih boraca za slobodu sa sopstvenom narodnom crkvom i hrvatskih vekovnih subjekata i vernih (pogotovo među pokrštenima) sledbenika papske nepogrešivosti i podanika bečkog „apostolskog veličanstva". Jer, u odricanju od sakralnog za ljubav profano univerzalnog (pa čak i ako su to prividno topli sentimenti južnoslovenskog „zajedništva u razlikama") – regent je preuzeo naziv kralja, ali bez obreda miropomazanja i krunisanja, bez kojih kraljevstvo gubi ne samo mističnost već i duhovnu utemeljenost vladarskog autoriteta. Ne hoteći, najverovatnije, da se zameri drugim konfesijama, zamerio se suštini ne samo svog, već i državnog postojanja.
Nije prošlo ni 11 godina, a kralj je već faktički morao da postane ono što nepomazani monarh, koliko god dobronameran bio, suštinski i jeste: 6. januara 1929, proglašena je diktatura, radi spasavanja nesrećnog, sve nestabilnijeg multi-kulti jugoslovenskog projekta. Kao krunu tog svog neblagosovenog pregnuća, kralj je zadobio mučenički venac 9. oktobra 1934. u Marseju, na početku državne posete Francuskoj, ubijen od strane hrvatskih i bugarofilnih makedonskih separatista, uz očiglednu potporu fašističke Italije i Mađarske (a manje očiglednu drugih zainteresovanih lovaca u mutnom, čiji su se interesi već poslovično ukrštali baš na raskršćima srpskih zemalja). Tako je Viteški kralj Ujedinitelj, kako je tada taj nesumnjivo hrabri vojskovođa bio nazivan, postao i prva žrtva fašizma u Evropi.
Ako jedna ličnost dovoljno monumentalna da bude tragična nije mogla da preživi sopstvene zablude, još manje su to mogli oni kojima ih je ostavio u amanet. Namesništvo koje je vladalo zemljom sve do aprilskog sloma, predvođeno je kraljevim bratom od strica, knezom Pavlom, koji je štafetu obesmišljene kraljevske vlasti trebalo da sačuva tokom turbulentnih 1930-ih i preda u ruke najstarijeg kraljevog sina, Petra, 6. septembra 1941, po dostizanju punoletstva. Nažalost, Petar je punoletstvo dočekao u Londonu – kao samo formalni kralj jugoslovenske vlade u ezgilu – iz koje se ni kralj ni vlada više nikad neće vratiti, odbačeni u korist Titovog partizanskog pokreta od svojih britanskih saveznika koji su ih 27. marta 1941. gurnuli u avanturu državnog udara i odbacivanja (zasigurno privremenog) sporazuma sa silama Osovine, ali bez spremnosti da im pruže odgovarajuću podršku.
Već 15. aprila 1941. je pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović, u rasulu raspada vojske kojoj je pripadao, odbio da se povinuje naredbi o prihvatanju bezuslovne kapitulacije rečima – Kapitulacija? Ta reč ne postoji u našem vojnom rečniku, a 11. maja i formalno objavio ustanak protiv okupatora. (Do početka 1942, njegovi napori na uspostavljanju jugoslovenskog antifašističkog otpora – koji je, kao i u redovima komunističkih partizana, u ogromnoj većini bio sastavljen od Srba – doneće mu epitet „Prvog gerilca Evrope", titulu „Čoveka godine" i naslovnu stranu američkog časopisa Tajm, ulogu junaka holivudskih filmova, čin generala i položaj komandanta „Jugoslovenske vojske u otadžbini" (JVO) i Ministra vojnog Vlade Kraljevine Jugoslavije u izgnanstvu.) U svojim izveštajima pre 22. juna, nemačka obaveštajna služba je zabeležila brojne sabotaže na području sadašnje Srbije, kod Kosovske Mitrovice, Kraljeva, Niša i Prokuplja, kao i akcije poput napada na rudnik zlata i srebra kod Lebana. Uz to, hrvatsko-muslimanski pogrom nad Srbima koji je počeo osnivanjem marionetske Nezavisne Države Hrvatske (NDH) 10. aprila, doveo je do pojave ustanika u Lici (današnja Hrvatska) i Bosni i Hercegovini već tokom aprila i maja. Ukupno, od aprila do juna su Hitlerove okupacione snage u Srbiji streljale 850 rodoljuba, uključujući 266 žena, 71 studenata, 15 sveštenika i 125 vojnih lica, dok su se brojevi pobijenih Srba (ali i jevreja i Cigana/Roma) u NDH već merili bar desetinama hiljada.
Sve do 22. juna, tj. do početka Barbarose, komunističke snage u razbijenoj Jugoslaviji ostale su verne sporazumu Molotov-Ribentrop - što ipak ne znači da su bile neaktivne. Naprotiv, vršene su pripreme za vođenje „borbe za uništenje kapitalističkog poretka u zemlji i slamanje međunarodnog imperijalizma", kao i borbe protiv srpskih ustanika, koji su od strane komunističkog vođstva viđeni kao „agenti Londona (razne kapitalističke klike, četnici i policajci, neki bedni oficiri i drugi)". Za to nije bilo teško dobiti potporu tadašnje Moskve, koja počivšem kralju Aleksandru nikad nije zaboravila zbrinjavanje na desetine hiljada „belih" ruskih izbeglica posle Oktobarske revolucije i odbijanje da diplomatski prizna SSSR, i koja je, na osnovu toga, još od 1924. smatrala da se Balkan ne može komunizovati bez „lomljenja kičme" srpskom faktoru i pravoslavlju.
Barbarosa je taktiku Titovih komunista promenila samo utoliko što su tada težnje za izvođenje „proleterske revolucije" preusmerene tako da se ostvaruju kroz borbu protiv okupatora, koja je, u isto vreme, trebalo da bude u službi odbrane SSSR. Međutim, s obzirom da će komunističko rukovodstvo odbiti da se stavi pod komandu legalne i saveznički priznate JVO, paralelna borba protiv naci-fašističkog okupatora se na kraju izrodila u građanski rat, koji je znatno povećao broj žrtava rata na području Jugoslavije, ne samo zbog međusobnih sukoba, represalija i odmazdi, već i zbog nemogućnosti da se sve snage koncentrišu na uništenje NDH i zaustavljanje genocida nad Srbima, koji je na kraju odneo preko 700.000 žrtava.
Poznato je, naravno, da su komunističke partizanske snage iz rata izašle kao pobednici. Mihailović je od komunističkog režima osuđen i streljan kao „izdajnik i ratni zločinac" 17. jula 1946, uprkos negodovanju zapadne javnosti (predsednik SAD Truman je 29. marta 1948. godine, na predlog generala Ajzenhauera, glavnokomandujućeg Savezničkih snaga u Evropi i kasnijeg predsednika SAD, dodelio generalu Mihailoviću najviše odlikovanje koje se daje stranim državljanima,Legiju zaslužnih, dok ga je vođa francuskog otpora general De Gol odlikovao Ratnim krstom još 2. februara 1943.). Napori za njegovu rehabilitaciju su u toku, paralelno sa naporima za rehabilitaciju Srbije – i to ne samo u smislu međunarodne reputacije.
Naime, Srbija se još uvek nije oporavila od svog kobnog koraka od 1.12.1918. Zbog svoje jugoslovenske opredeljenosti, ona nije imala homogenu srpsku vojsku s kojom je mogla da se suoči sa fašističkom agresijom nekih 20-ak godina kasnije, već multinacionalnu, čiji je raspad značio i raspad države. Nije imala homogenost koja bi sprečila izvođenje internacionalističke revolucije na svom tlu, revolucije koja će srpski element, voljom Titove politike „slaba Srbija-jaka Jugoslavija", kasnije isparcelisati po linijama danas međunarodno priznatih bivših jugoslovenskih republika Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije i Srbije (koja je, opet, iznutra isparcelisana na Vojvodinu, Kosovo i Metohiju i „užu Srbiju").
Decenije „titoističkog ropstva" učinile su to da pad Berlinskog zida za Srbe nije samo značio postavljanje pitanja unutrašnjeg društveno-političkog uređenja, već i suočavanje sa razbijenošću srpskog etničkog prostora – koja je nekad odgovarala jednoj Kominterni, a danas drugoj („globalističkoj"). Kao političar suštinski jugoslovenskog opredeljenja, Milošević nije uspeo da se izbori sa tom situacijom – jer je interes za očuvanje Jugoslavije prestao da postoji sa obe strane nekadašnjeg Zida, a nova kominterna niti je htela tada niti hoće danas ni da čuje za obnavljanje najjačeg držatotvornog elementa (uz grčki) na Balkanu. Zato su, pod maskom „demokratizacije" u oktobru 2000. u središte tog srpskog elementa, u sankcijama i ratovima iscrpljeni Beograd, i vraćeni nekadašnji nosioci Titovih „štafeta mladosti" i njihovi genetski i duhovni naslednici – koji danas zagovaraju članstvo u NATO „internacionali". Pritom ne treba zaboraviti da je Titova Jugoslavija 1950-ih, posle raskida sa SSSR-om 1948. (i čišćenja pro-ruskog elementa u redovima jugoslovenskih komunista) pravila vojni savez sa NATO-članicama Grčkom i Turskom (Balkanski pakt, 1954-1960.), a tokom narednih decenija bila i uživalac desetine milijardi raznih vrsta zapadne „pomoći", tako da politika današnjih Titovih nastavljača ne bi trebalo da bude iznenađenje – ni kada je reč o nacionalnom pitanju ni o strateškom opredeljenju.
Danas se u Beogradu od pobornika pristupanja NATO mogu čuti argumenti koji nas na neki način vraćaju u 1941. Najčešće korišćen je taj po kojem će, ako ne pristupi NATO-u, Srbija za koju godinu biti potpuno okružena NATO-državama. Zašto li NATO-pobornici osećaju potrebu da o jednom „savezu demokratskih država" govore kao da se radi o savezu Sila osovine? Ne bi li čak, ne samo Srbija već bilo koja zemlja, trebalo da se oseća ne ugroženo već ušuškano u okruženju dobronamernih, demokratskih država? Ili možda domaći „evro-atlantisti" znaju nešto što ne žele da podele sa drugima, nešto čega je većinsko javno mnjenje u Srbiji koje se protivi ulasku u Severnoatlantsku alijansu možda duboko svesno? Nešto što nije samo povezano sa činjenicom da je NATO nezakonito i agresorski bombardovao Srbiju i Crnu Goru 1999, a Republiku Srpsku 1994-5? Nešto što se da naslutiti iz „intervencija" poput onih u Avganistanu i Libiji, tj. da je NATO ipak instrument ne „demokratizacije" već vrlo pragmatičnih ciljeva, koji se zapravo redovno iskazuju u raznim oblicima agresije?
Ali čak i kad bi se implicirana istina saopštila javno – da Srbija treba da uđe u NATO jer je pod neposrednom pretnjom agresije te alijanse – to još uvek ne znači da anti-natovsko raspoloženje u Srbiji ne bi ostalo većinsko. Jer, kao i u predvečerje Barbarose, ispod naslaga „zvanične javnosti i vlasti", postoji u srpskom duhu, ma koliko trenutno izmorenom, isti onaj osećaj koji preovlađuje i u ruskom – da mora da postoji nešto univerzalno što pokreće čak i naizgled pragmatične stvari kao što su politika i državnost. NATO jeste bio – i ostao – agresor na srpske zemlje: današnje Kosovo je očigledan primer. Ali da taj vojni pakt nije nosilac jedne šire agresije, on bi se odavno, već po raspadu Varšavskog ugovora samoraspustio. Niti bi njegove vodeće zemlje uporno insistirale na instaliranju sistema PRO čija jedina prava meta može da bude samo Rusija, a bile bi mnogo otvorenije na ruske inicijative za uspostavljanje sistema kolektivne, nedeljive bezbednosti „od Vankuvera do Vladivostoka", čime bi se konačno prevazišlo hladnoratovsko, blokovsko razmišljanje o bezbednosti na tom prostoru.
Dakle, čak i da nije 70-godišnjica, tema Barbarose se nekako sama po sebi nameće. U tom smislu, u svojim planovima i nastojanjima, treba imati na umu reči svetog srpskog kneza Lazara – nije važno protiv kolike sile se boriš, već kakvu svetinju braniš. A, ako nemaš svetinju – onda ti ne preostaje ništa nego da pogneš glavu, i postaneš samo sastojak u globalističkoj čorbi. Čekajući svoj red da budeš pojeden. (1)
____________________________________
Aleksandar Pavić,
(1) Korišćeni izvori: Neil Balfour and Sally Mackay, Paul of Yugoslavia – Britain’s Maligned Friend, London, Hamish Hamilton 1980; Jovan Kačaki, Kraljeubistvo u Marselju, Beograd, Žagor 2004; Miloslav Samardžić, Draža i opšta istorija četničkog pokreta 1, Beograd, UNA PRESS 2005; Zahtev za rehabilitaciju Armijskog generala Dragoljuba – Draže Mihailovića, 8.1.2009. Zahtev Okružnom sudu u Beogradu podnela Srpska liberalna stranka, uz Udruženje Jugoslovenske vojske u Otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika žrtava komunističkog režima, NIP „Pogledi"' i mnogobrojne javne i kulturne ličnosti Srbije.
Izvor: Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru
