Izvor: Politika, 21.Jun.2011, 23:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NATO iznutra
Iako se broj članica NATO-a uvećava, vojno i finansijsko učešće SAD se ne smanjuje, naprotiv (trenutno iznosi oko 75 odsto)
U Beogradu nedavno održana Strategijska vojna konferencija za partnere (samit NATO-a) izazvala je u osnovi tri vrste reakcija. Na suprotnim polovima su oni koji se eventualnom ulasku Srbije u NATO principijelno protive, tj. podržavaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ga, pa su se u skladu sa tim opredelili i prema ovoj konferenciji. Između njih se nalaze razne varijante pragmatičara koji vide vrednost u argumentima obe strane i koji su, u zavisnosti od okolnosti, spremni da razmotre obe opcije.
Ono što je zajedničko ovim reakcijama je njihova percepcija NATO-a kao vojno superiorne organizacije koja će postojati u najmanju ruku još mnogo decenija. I oni koji NATO vide kao sušto zlo istovremeno ga doživljavaju kao odlučnu i dobro podmazanu vojnu mašineriju.
Međutim, gledano iznutra, i naročito iz perspektive SAD, nije uopšte očigledno da je sudbina NATO-a tako ružičasta. NATO podseća na nekadašnju JNA pri kraju svog postojanja – sklerotičnu birokratiju prepunu generala koji decenijama nisu opalili metak i prevashodno posvećenu neprekidnom uvećavanju privilegija svojih pripadnika. Zauzvrat, ova hipertrofirana organizacija u svojoj kampanji okupljanja sve većeg broj zemalja koje imaju sve manje zajedničkih interesa ima sve veće probleme u donošenju zajedničkih odluka i definisanju, a kamoli realizovanju svoje osnovne funkcije.
Kao što se često dešava sa organizacijama koje su u osnovi izgubile razlog za svoje postojanje, NATO ima hipertrofirano odeljenje za marketing koje pokušava da se prikači na svaku pomodnu ideju. Tako su na prošlogodišnjem samitu u Lisabonu u funkcije jedne vojne alijanse uvršćene borba protiv epidemija i klimatskih promena. Komanda NATO-a zapošljava skoro pet hiljada birokrata na koje treba dodati mnogobrojne ispostave na glamuroznim lokacijama posvećene gorućim bezbednosnim problemima kao što je uticaj podmornica na morske sisare.
Zatim, neko mora da snima spotove, piše pamflete i ocenjuje takmičarske eseje na temu NATO-a. A neko mora i da organizuje pet hiljada sastanaka godišnje na kojima će gomila osoba bez ikakvog neposrednog iskustva sa vojskom i ratovanjem da prezentuje radove, razmatra strategije, posećuje večere i razmenjuje vizit-karte.
Uprkos budžetskim problemima sa kojima se susreću mnoge njene članice, i činjenici da je većina njih u procesu kresanja ionako malih budžeta za odbranu, NATO neumorno upumpava novac u novu, glamuroznu zgradu Generalštaba, koja sa svojim staklenim zidovima, umetničkim delima, prodavnicama i restoranima već košta skoro milijardu i po dolara.
Na prvi pogled, što NATO ima više članica, to je jači. I iz perspektive nekog ćate u briselskom generalštabu, uvek spremnog da uveća svoj feud, to verovatno i jeste tako. Ali računica iz perspektive Pentagona, Bele kuće ili američkog biračkog tela se poprilično razlikuje. A to je vrlo bitno jer, iako se broj članica NATO-a uvećava, vojno i finansijsko učešće SAD se ne smanjuje, naprotiv (trenutno iznosi oko 75 odsto). Rat u Libiji ilustruje ne samo besmislenost ,,humanitarnih intervencija” nego i činjenicu da je NATO bez američke pomoći nesposoban da realizuje skromne vojne ciljeve.
SAD dobija vrlo malo dodavanjem marginalnih vojski iz zemalja čije je javno mnjenje odavno izgubilo ne samo svaku toleranciju za vojne žrtve već i volju da maltene i promil životnog standarda žrtvuje za vojsku. To se reflektuje i na bojnom polju, na koje veliki broj članica koje verbalno podržavaju vojne misije ili ne šalje vojnike ili ih šalje pod takvim ograničenjima da oni praktično postaju civili kojima je potrebna zaštita – dakle teret a ne pomoć u ostvarivanju vojnih ciljeva. S druge strane, mnoge ove marginalne države sa sobom donose dugu istoriju za SAD potpuno irelevantnih lokalnih interesa i netrpeljivosti i u suštini SAD čine taocem svojih odluka i okolnosti.
Vojska SAD, kao i vojske svih ostalih zemalja članica, vrlo lako može da postoji bez NATO-a, ali obrnuto ne važi. Američki ministar odbrane pred penzijom Robert Gejts je nedavno upozorio da američki političari i javno mnjenje imaju sve manje volje da preuzimaju odbrambene funkcije cele Evrope i rekao da, ako se nešto ne promeni, NATO lako može da doživi svoj kraj. To potvrđuju opservacije koje mogu da se čuju od niza američkih političara.
Naravno, to ne znači da će NATO da se sutra raspadne (npr. anketa relevantnih vašingtonskih insajdera pokazuje da većina i dalje veruje da je NATO koristan za SAD), još manje da je svrsishodno bahato izazivanje funkcionera NATO-a od strane srpskih novinara. Koliko god imao svojih problema, NATO za Srbiju može da bude velika opasnost. Ali znači da bi, za promenu, mogao da se napravi napor da se potencijalni partner ozbiljno sagleda iz svih uglova.
Željka Buturović, doktor psihologije
objavljeno: 22.06.2011
Pogledaj vesti o: NATO skup
