Izvor: Politika, 25.Jun.2013, 17:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glib
Šetam se sa Lazom, prijateljem, koji je već treća generacija Srba u Australiji.
Ja stigao tek sredinom 90-tih.
Njegov deda je došao početkom prošlog veka.
Njegov otac, kao i on, rođeni su ovde, u Australiji.
Dičili su se Njegošem i učili decu srpskom jeziku, onako kako su znali i umeli.
Oduvek su slavili srpske slave i ženili našim ovdašnjim devojkama.
Išli smo skupa na demonstracije kada je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << NATO bombardovao Srbiju.
Ne družimo se često ali kad god se sretnemo uživam u toploti njegove duše.
Bio je lep sunčan dan nakon jučerašnje kiše.
U Australiji nema zime kao u Srbiji.
Tokom zimskog perioda, osim par hladnih nedelja, za ostalo vreme je potreban samo džemper.
Za mene – odlično.
Ne volim australijsko leto.
Zna da se popne i na 45 stepeni.
Da izda`nem dušu, da te sprži k`o dulek u rerni.
“Lazo, pazi blato!“ – uzviknem, jer je Laza skoro zagazio u blato pored puta.
Inače, Lazino ime me podseća na mog deda Lazu.
Voleo deda Laza da me vozi na “točak“ kada sam bio mali.
„`Ajde, sine, da uzjašemo „točak“ pa da idemo na pijac.“
„`Ajmo, deda!“
To je za mene bilo pravo uživanje.
Sednem na šipku ispred dede, a deda polako vozi.
Ne žuri se.
Šipka počne da žulja posle nekoliko minuta.
Put bez asfalta, sa rupama koje se napune vodom kada pada kiša.
Vrtim se malo levo, malo desno, al žulja li žulja.
Neću da se žalim. Izdržaću, ima još nekih desetak minuta.
Vidim deda vozi i nešto priča sebi u bradu.
Psuje s vremena na vreme.
Nisu mu platili posao.
Težak je život zidara, pretpostavljam.
Al` nije bilo prilike a da mi deda nije dao neku paru.
Dolazio je kod nas u varoš na pijac subotom.
„Evo, sine za bombone“i izvadi iz debelih braon čakšira neku belu paru.
Bilo je i vreme kada su žute pare bile vrednije.
„Deda, daj mi koju žutu.“
Smeje se deda:“Evo, ti žute onda, sine.“
„Koje blato!“ – uzvrati Laza
„Pa to ispred tebe. Samo što nisi zagazio.“
„Šta je blato? Misliš na glib?“
„Zašto to zoveš, glib?“
„Pa tako nas je učio otac. Zar se to zove blato?“
Priča Laza kako je deda učio njihovog oca, a otac učio svoju decu, srpskom jeziku.
Da ne zaborave odakle su i ko su.
Kada je otac čuo neku novu reč on bi okupio porodicu da svi čuju za novu reč.
Mogu da vidim Lazinog oca:“ Slušajte, glib nije više glib. To se od sada zove blato.“
Sva bi deca klimala glavom i ponavljala „blato“, „blato“, „blato“ .... kao što je tog dana Laza ponavljao nekoliko puta, da ne bi zaboravio.
Kaže Laza da ide ponekada točkom da se proveze.
Nisam ga ispravio, lepše zvuči.
Verujem da bi Lazin deda i otac lako razumeli šta u Srbiji znači „procesuirati“, „resetovati“, „devastirani“, „ekstrakcija“, „implementacija“, „partikularni“, „fanovi“. Sumnjam da bi moj deda to razumeo ali bi sigurno razumeo „obraditi“, „obnoviti“, „slomljeni“, „vađenje“, „primena“, „posebni“, „navijači“.
Deda Laza je odlazio na spavanje u osam uveče a ustajao u četiri ujutro kada se „involvirao“ u hranjenju krave i ovaca, a onda na zidanju kuća sve dok ne padne mrak.
I tako svaki dan.
Deda ne bi razumeo šta je „fajnal four“.
Sport je bio luksuz za njega ali bi sigurno bio prvak – znam, zaslužio je.
„Za vreme kralja bio sam sluga kod gazde. Radilo se od „ jutra do sutra“. Nismo imali šta da jedemo, a deca gladna. Morali smo da zaključavamo proju, ako smo je imali, kako deca ne bi to odmah pojela. Trebalo je sačuvati do kraja nedelje.“
„Pa sada je puno bolje, zar ne, deda?“
Ne odgovori ništa. Poćuta malo.
„Da je boga, valjda se sve ove nevolje i nepravde nebi događale.
Radiš ko vo, živiš k`o pas.“
Setim se svog dede vrlo često. Nepismen ali častan i vredan.
Setim se i svoje nane.
Znala je da kaže, uz veliki zagrljaj i poljubac, kada sam dolaziou posetu:
”Hajde, sine, nešto da pojedeš.”
“Nisam gladan, nano. Baš sam kod kuće pojeo nešto.”
“Ponesi, onda nešto kući kad pođeš.”
“Pa, kako ću da to stavim na biciklu?”
Ipak sam poneo flašu vrućeg, tek pomuženog, mleka.
Flaša tako vruća kao veliko srce moje nane koja je stajala na vratima i mahala, sa širokim osmehom na licu, dok nisam zamakao sokakom.
Sunce je polako zalazilo i bilo je vreme rastanka sa Lazom.
Pozdravismo se toplim zagrljajem.
“Živeli, i vidimo se, uskoro!”
“Živeo! Navrati da nazdravimo za naše koji su daleko, a i za one koji nisu više sa nama.”
“Hoću, hoću. Obavezno!”
“Pomoz` bog, Lazo!”
“Bog ti pomog`o! – odgovarao bi moj deda Laza prijateljima dok smo se vozili na „točku“.
Zoran Petković
Pert, Zapadna Australija
objavljeno: 25.06.2013
Pogledaj vesti o: NATO skup
