Izvor: BKTV News, 07.Maj.2012, 11:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uništavanje srpskih banaka – podvala veka (5)
NIKO NEMA ČISTE RUKE - I tu se krug zatvara. Iz njega je ispao samo jedan od onih koji je uradio ili osmislio najveći deo uništavanja temelja na kojima je počivala srpska ekonomija. Reč je o prof. dr Miroslavu Labusu. U politici – nekada član Demokratske stranke sa mestom potpredsednika, sa jasnom aspiracijom da bude predsednik Srbije, ali i nedovoljno pouzdan saveznik, jer je stranku koja ga je iznela na površinu i podržavala na predsedničkim izborima, zamenio za mesto predsednika >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << sopstvene stranke – G17 plus, odakle ga je skinuo njegov „pastorak“, današnji lider Mlađan Dinkić.
Iako nije jedini ko je kriv za slom srpske privrede, ne može da bude jedini krivac. S druge strane, on ne može da bude nevin, jer je veoma uticajna i aktivna ličnost u svim savremenim zbivanjima. Malo ko će ozbiljno da shvati da je Labus prešao iz jednog u drugi tabor ljutitih suparnika, kakvi su bili Đinđić i Labus, samo zarad interesa zemlje. Ma koliko on tvrdio nekadašnjem ministru policije Dušanu Mihajloviću, već 6. ili 7. oktobra 2000. godine da nema ’’nikakvog uticaja na Dinkića’’, sasvim je sigurno da je samo Labus mogao da bude „kouč“, kako to Amerikanci nazivaju, ’’dream team’’-a.
On se istina raspao – jer su Đelić i Vlahović ušli u Demokratsku stranku kada je Labus izišao iz nje. Radović je praktično napustio G 17+ i vratio se svom biznisu. Jelašić je ’’zamrzo svoje članstvo’’ u G 17+, da bi zaseo u fotelji guvernera. A Dinkić je i voljom Labusa postao potpredsednik stranke u kojoj je Labus predsednik, dok nije sam zaseo u Labusovu fotelju!
U čemu je moć dr Labusa ?
Danas je malo toga dostupno javnosti. Neozbiljno je špekulisati na osnovu sporadičnih primera. Da li je Labus primio predstavnike DANONE u svom stanu ili u vladinom kabinetu – zaista je beznačajno. Ako nije uspevao da manipuliše masama i osvoji njene simpatije, dr Labus se pokazao veoma veštim kada je reč o zakulisnim političkim borbama i održavanju na sceni uprkos činjenici da nije pouzdan saveznik i partner, jer poput lovačkog psa prati samo onaj trag koji je njemu od interesa.
Na čemu su bazirane tvrdnje o moći dr Labusa?
On je kreator najnevidljivijeg, najtišeg i najdramatičnijeg uništavanja okosnice na kojoj je srpska privreda mogla da opstane. Reč je, naravno, o četiri nacionalne banke.
Najbolje je sve svesti na jedan konkretan primer i na njemu ukazati na tragičnost načina na koji je lomljena finansijska kičma Srbije. Reč je, dabome, o Beobanci. Ona je bila najveća poslovna banka u SFRJ, njena štedionica je bila na prvom mestu takodje u SFRJ, bila je članica najvećeg bankarskog sistemu opet u SFRJ – Udruženu Beogradsku banku, koja je jedno vreme bila medju sto najvećih banaka u svetu, držala je preko dve trećine beogradske privrede, a to znači i više od polovine srpske privrede.
Jedan od poslednjih izvršnih direktora Beobanke, inače i postavljen na odgovorno mesto sanatora pre sanacionog postupka od strane ljudi iz G 17 plus, Dragiša Vešović je u kameru izgovorio i rečenicu: ’’Beobanku optužuju za nepokriven dug od milijardu dolara, a ona raspolaže sa imovinom i hipotekama vrednim sedam milijardi dolara’’!
Inače, uzgred budi rečeno, štrajkači pred ubijanje Beobanke, upitali su Vešovića da li ’’zna da skoči sa trećeg sprata i da mu ništa ne bude’’. Štrajkači su se, ipak, urazumili i nisu iskušali umeće svog poslednjeg direktora.
Rušiti Beobanku bez okončanja svih onih stepenica koje zakon predvidja – jednostavno je nacionalni zločin. A Beobanka je upravo tako sravnjena sa zemljom. Skoro na svim relevantnim papirima kojima je uništavana Beobanka i otvaran put lomljenja finansijske kičme Srbije nalaze se potpisi – dr. Miroslava Labusa.
Kupili banku za 100.000 dinara
Istorija će sačuvati sledeće činjenice:
Savet Agencije SR Jugoslavije za osiguranje depozita i sanaciju banaka je dana 5.jula 2001. godine doneo odluku o sanaciji Beobanke. Postavljen je i direktor banke u sanaciji. Sanacija, naravno, ne znači i zatvaranje banke. U tom trenutku, odluka je doneta na osnovu knjigovodstvenog stanja iz 2000. godine, da je akcionarski kapital banke iznosio 3,547.821.000 dinara, rezerve banke 3,525.615.000, ili sve zajedno – 7,073.436.000 dinara.
O tome ne postoji nijedan dokument neke nezavisne oditorske kuće!
U istom rešenju, bez ikakvog uvida u stvarno stanje, već samo na osnovu pretpostavki, stoje rečenice da se odluka donosi na osnovu pretpostavki. Zapravo, precizno je rečeno: ’’Potencijalni gubici Banke sa stanjem 31,700.360.000 miliona dinara’’ i zatim ’’Potencijalni gubici koji se ne mogu otpisati na teret akcionarskog kapitala i rezervi banke iznose 24,626.924.000 dinara’’.
Šta to znači:
Reč je o potencijalnim gubicima koje niko «nije pročešljao» sa stanovišta – koliko su oni odista i stvarni i nenaplativi gubici. Jer, Beobanka je bila jedna od veoma solidnih i profesionalnih banaka i imala je u svojim portfeljima pokriven svaki dodeljeni kredit dat po bilo kojoj osnovi. Samo u hipotekama, Banka je imala veću vrednost, jer se hipoteka i inače uzima u većem iznosu od sume koja se njome pokriva.
Dugovanja su uglavnom iz beogradske privrede, pa je logično bilo da je neko makar sačekao da se dobije izveštaj sanacione komisije ili sanacionog direktora, pre nego što bi preduzimao bilo kakve drastičnije mere. Koliko samo vrede hale i poslovni prostori – vreme će pokazati. Nema čoveka koji je imao uvida u knjige Beobanke koji se ne bi zakleo da je to iznad prognozirane sume potencijalnog gubitka. Nikad se, recimo, nije procenila tržišna vrednost poslovnog prostora same Beobanke, njenih ekspozitura, savremena oprema i elektronski računski centar koji je još bio u fazi uhodavanja.
U potencijalni dug je u punom iznosu uračunat i dug prema Londonskom i Pariskom klubu, o čemu su se tada tek vodili pregovori.
Zar je iko mogao da veruje da baš niko neće da vrati ni dinara kredita, jer to su potencijalni gubici, čak i da te firme ne idu u stečaj i da se ne čeka na rasprodaju njihove imovine.
Beobanka je, primera radi, prošle godine imala, pema nekim izvorima, oko 350 miliona evra u gotovini od naplate starih dugova!
Pod plaštom «nacionalnog interesa» i «ozdravljenja privrede» banka se otera u gubitak i ona plati ceh svega i svačega. Kreatori ovakve politike su izmislili nešto što je tada promaklo javnosti i što je vešto zaturano ili prećutkivano, jer je bilo pojedinačnih reakcija, ali u listovima koji nisu imali značajniji uticaj na javnost.
Šta se zbivalo iza javne pozornice?
Proglašen je potencijalni dug od 31 milijardu dinara, oglašeno je da banka ima akcinarski kapital i rezerve od 7 milijardi dinara i utvrdjeno je da je definitivan potencijalni gubitak 24 milijardi dinara, pa je Agencija pod tačkom 4. donela odluku «Potencijalni gubici Banke koji se otpisuju na teret akcionarskog kapitala i rezervi 7.073.436.000 dinara»
Opet sa potpisom dr. Miroljuba Labusa.
Dakle, svi akcionari banke – oni koji su osnivači, oni koji su kupovali akcije na javnom oglašavanju, oni koji su po drugoj osnovi stekli akcije banke – odjednom su, jednim potezom pera – izgubili sve bez sanacije, bez stečajnog postupka, bez prodaje imovine banke, bez pokušaja da se naplati makar dinar duga, bez uobičajenog sudskog procesa. Bez prava na prigovor i žalbu! Bez prava na zaštitu svojih ljudskih prava! Oni najbolji, i oni likvidni i uspešni – jednostavno su ostali bez svog kapitala u Beobanci, a da je ona tek ušla u fazu sanacije?!
Istog dana, u istom dahu, država kupuje sve to za tričavih 100.000 dinara. Jer, tako piše u odluci Agencije: «Inicijalni ulog Agencije i osnivački kapital Banke sastoji se od 100 akcija nominalne vrednosti 1.000,oo dinara po komadu, što ukupno iznosi 100.000,oo dinara»!
Šta mislite čiji je potpis ispod ove odluke ?
Miroljuba Labusa, a čiji bi drugi ?!
I sve se dalje odvija po utvrdjenom i unapred osmišljenom scenariju.
Dana 4.januara 2002. godine, zbog otvaranja stečaja, prestao je radni odnos svim zaposlenim u Beobanci.
Isti scenario je važio za Jugobanku, Investbanku, Beogradsku banku.
Četiri stuba u proteklih pet decenija srpske privrede preko noći su zbrisana sa finansijske karte Srbije. Četiri banke čija je samo lična imovina, bez onog što je pripadalo akcionarima po osnovu kapitala banke, potraživanja i dugovanja, vredela je nekoliko milijardi dolara, a sve to je Labus kupio Dinkiću za samo 400.000 dinara!
Ako Ginis beleži i ovakve rekorde, onda sigurno taj rekord na ovakav način nikada neće biti oboren.
Srbiji je slomljena finansijska kičma.
Ostaje samo pusta nada da ako 6. maja se ostvare prognoze i voljom naroda novu Vladu sastave druge a ne stranke sadašnje vladajuće koalicije, da će se ne samo Srbija menjati iz temelja, već i da će se otovriti afere stoleća od uništavanja banka do otimanja Mobtela.
Mirko Stamenković
Tweet
Pogledaj vesti o: Predsednički izbori
