Izvor: Blic, 10.Mar.2012, 08:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mlađan Dinkić, decentralizator
Bilo je stati pa gledati kako neki dan u Ženevi Boris Tadić i Mlađan Dinkić na smenu poziraju pored srpsko-italijanskog „fijata 500”, sve računajući koliko će ih taj „fića” ponovo približiti sedištima nekog državnog „audija”!
Dobro, Dinkić je obećao da će taj novi srpski izvozni adut i kupiti, ali tamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sigurno nije bio da proveri performanse automobila, već da učvršćivanje „Fijata” u Srbiji linkuje na sopstveni predizborni rejting, povećavajući šanse Ujedinjenim regionima Srbije pred izborni obračun u maju.
- Istina je da je „Fijat" došao zbog mene, zbog Ministarstva ekonomije, a bili su na korak da odu u Rumuniju! - rekao je prošle godine nakon što je u februaru degažiran iz Vlade Mirka Cvetkovića. A Dinkićevo napuštanje vlade (ostavkom je predupredio smenu) bila je epopeja koja se završila tako što se on iz ministarskog kabineta preselio u skupštinske klupe i postao šef poslaničke grupe G17 plus (odnosno Ujedinjenih regiona Srbije), dok su neki njegovi ministri zadržali pozicije u Vladi, a poslanici nastavili da joj pružaju podršku.
Iako je sve ličilo na Mlađin het-trik u rušenju vlada (žestokom kampanjom oborio je vladu Zorana Živkovića 2003, a tri godine kasnije sa svojim ministrima napustio vladu Vojislava Koštunice), to se ovaj put nije desilo.
Otvaranje fronta s premijerom, tačnije sa Demokratskom strankom, počelo je polemikom oko „preusmeravanja” fabrike „Gorenje” u Zaječar, što je tumačeno kao Dinkićev poklon njegovom jakom biračkom uporištu. Dinkić je od Cvetkovića tražio smenu Slobodana Ilića, državnog sekretara u ministarstvu finansija koji je prvi pokrenuo tu priču, onda je počeo da meri Cvetkovićev autoritet optužujući ga da je marioneta predsednika Republike od koga je tražio da ga skloni, sve dok Cvetković odnekud nije izvukao autoritet i pokrenuo smenu svog potpredsednika. Obavešteni kažu da je njegov naum DS podržao kratkom konstatacijom: „Preterao je!”
Možda se to preterivanje odnosilo i na Dinkićevu nesmotrenu izjavu da je svoje najčuvenije obećanje o besplatnim akcijama vrednim hiljadu evra zbog koga ga i danas razapinju dao „iz straha da bi Boris Tadić mogao da izgubi predsedničke izbore januara 2008. od Tomislava Nikolića!”
Iako se posle branio „kako nije obećao 1.000 evra da bi Tadić dobio izbore”, nije propustio da izvede računicu kako „bukvalno tih 100.000 glasova, za koliko je Tadić pobedio, u drugom krugu, dobrim delom potiču od tog zajedničkog obećanja o besplatnim akcijama koja sam preuzeo lično na sebe!”
Iako je godinu dana van stroja, Dinkić od svih aktera na političkoj sceni ima najduži staž boravka na vlasti: deset godina u kontinuitetu proveo je na nekoj od izvršnih funkcija. Prvo je bio guverner Narodne banke Jugoslavije, pa Srbije, potom ministar finansija u prvoj vladi Vojislava Koštunice, onda ministar ekonomije i regionalnog razvoja u njegovoj drugoj vladi, a istu funkciju imao je i u kabinetu Mirka Cvetkovića.
Dinkićev rezime tog perioda je da je Koštunica bio najbolji premijer s kojim je sarađivao: „Njegova prva vlada postigla je najbolje rezultate od 5. oktobra. Što se unutrašnje politike tiče, ni s kim u državnim organima nisam tako dobro sarađivao kao s Koštunicom.”
A taj desetogodišnji angažman obeležen je i uspesima i aferama i kontroverzama. Počeo je kao guverner Narodne banke raščišćavanjem bankarskog sektora prilično revolucionarnim metodama posle kojih je praktično ugašeno više od dvadesetak domaćih banaka, među kojima i četiri najveće srpske banke. Dok su ga optuživali da je kasapin srpskog bankarstva, on je tvrdio da je sanirao i učvrstio bankarski sistem s čim bismo se i mogli složiti, jedino što je u tom sistemu ostalo malo mesta za domaće banke.
Pominjan je i u zavrzlami oko Nacionalne štedionice čije ime je vuklo na državnu, a zapravo se radilo o privatnoj banci kojoj je poveren novac za isplatu stare devizne štednje. Rukovodio je i potragom za takozvanim Miloševićevim parama na Kipru za koju javnost ni danas ne zna kako je završena, ali je zato kao ministar finansija imao snage da preseče i uvede famozni PDV što se pokazalo kao dobar potez.
Problem Mlađana Dinkića bili su i kadrovi njegove stranke G17 plus za kojima su se redovno vukle afere, a trenutno svu energiju troši kako bi što bolje pozicionirao URS uoči predstojećih izbora igrajući na kartu decentralizacije koje se setio onda kad više nije bio u centralnoj vlasti.
Ako ga politika izneveri, kao alternativa mu se nameće muzička karijera - završio je muzičku školu, odsek za klavir, ali preferira gitaru. Tvrdi da godišnje dobija oko 200.000 dinara od autorskih prava na emitovanje pesama koje je komponovao za različite izvođače... Jedan je od osnivač benda „Monetarni udar” sa kojim je bio vrlo aktivan početkom 2000-ih - čak su nastupili na prvom Egzitu, a najnoviji Dinkićev hit je pesma „Dođi i ti” koja je postala neformalna himna URS.
Iako mu kao muzičaru to nije išlo u prilog, procenio je da mu je kao političaru unosnije da se založi za ukidanje ili smanjenje takozvanog muzičkog dinara koji je izazvao polemike.
Mlađan Dinkić je rođen 1964. u Beogradu, gde je završio Ekonomski fakultet na kome je do odlaska u politiku 2000. radio kao asistent. Autor je tri knjige, od kojih je najpoznatija „Ekonomija destrukcije”. Oženjen je i nema dece.
