Izvor: Politika, 13.Dec.2012, 11:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mišković
Miroslav Mišković je u pritvoru.
To nije prvi put da je vlast u Srbiji pokrenula proces protiv najbogatijeg Srbina. Učinila je to krajem 2005. i početkom 2006. protiv Bogoljuba Karića za koga se tada govorilo da je najbogatiji.
Miškoviću i Kariću zajedničko je i da su makar jednom i makar malo finansijski „pomagali” partije koje su u trenutku pokretanja postupka protiv njih bile u vlasti. To, naravno, niko neće da prizna, pa ni Karić koji je jednom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čak i pripretio da će objaviti imena političara kojima je davao novac bez priznanice. Nije objavio i neće nikada da objavi, kao što to neće da uradi ni Mišković.
I tu počinju razlike između Miškovića i Karića.
Karić je pobegao iz zemlje, nije dozvolio da ga pritvore. Mišković nije pobegao, iako zna da ni u najsmelijem snu nije mogao da sanja ni o desetom delu popularnosti koju je uživao Karić. Najvisprenija glava pećanske porodice tu popularnost je stekla sopstvenim pojavljivanjem u javnosti koje je krunisano učešćem u predsedničkoj kampanji.
Mišković se od javnosti Srbije ogradio „kineskim zidom” i to je jedan od razloga zašto je on „dobra” meta. Većina Srbije ga ne doživljava kao čoveka od krvi i mesa, nego kao model, mustru, maketu „onog koji se bogatio dok je većina nas osiromašila” i čije bogatstvo pokazuje meru naše bede.
Za političku i ekonomsku elitu Srbije Mišković nije bio nepoznanica. Znali su oni veoma dobro da je tačno što je nedavno u „Politici” napisala Anica Telesković: „Mišković je kao margarin, meša se u sve”. Oni znaju koje je vlade Mišković rušio, koje stvarao, kome je na vreme plaćao poslove, a kome nije, koga je pretvorio u princa, a koga u krastavu žabu.
Karić nikada nije imao toliku moć, jer nikada nije imao 30.000 zaposlenih i dnevni pazar kao Mišković. Zato se u obračun sa njim krenulo na juriš. Možda ćemo jednoga dana na sudu doznati da li su u tom jurišu korišćeni ćorci ili „bojeva municija”.
Na Miškovića se nije krenulo preko noći. I prošla vlast, ili tačnije deo vlasti, oličen u Borisu Tadiću je merkao Miškovića. Manje-više svakom biznismenu možete da pronađete neku falinku, makar jedan ugovor koji nije pod konac zakona. Očigledno je da se više verovalo u politički pritisak nego da će na sudu dokazati Miškovićevu krivicu. Epilog tog obračuna: Mišković je prodao „Maksi” belgijskom „Delezu”. Time je njegova moć smanjena za onoliko koliko bi Rusija izgubila da je ostala bez svoje zemlje od Urala do Vladivostoka.
Ova vlada je uverena da na sudu može da dokaže da su se Mišković i „Delta” ogrešili o zakon. Za narod i državu je bolje da se stvari raspliću u institucijama i javno i zato niko, pa ni Mišković, nema razloga da bude pogođen što je učesnik u zakonom predviđenoj proceduri. Najgori asistent državi u ovom poslu jeste tabloidna hajka na Miškovića. Neka institucije, policija, tužilaštvo i sud, u miru rade svoj posao – to je najbolje i za narod i za državu i za političku elitu.
Dragan Bujošević
objavljeno: 13.12.2012.
Pogledaj vesti o: Miroslav Mišković, Bogoljub Karić
