Izvor: Večernje novosti, 20.Jul.2013, 01:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Komentar: Mile Višegradski

PAD svakog političara, državnika - ubrzani ili usporeni, svejedno je - počinje onog časa kad se ovaj saživi sa ubeđenjem da je moćan i jak u meri da mu niko ništa ne može. Ne znam koliko dugo će Milorad Dodik ostati tamo gde je sada, ali da se ponekad ponaša nepromišljeno, bahato, taman na misaonoj postavci „niko mi ništa ne može“, to je opštepoznato; političke oponente prekida u pola rečenice, novinarima preti >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ili ih šalje u rodni kraj, ali to ovoga puta nije predmet analize. Ono što nas određuje u ovoj priči, dogodilo se pre neki dan na mestu susreta Rzava i hladne Drine, u Višegradu. Tamo je, znate i sami, Emir Kusturica podigao Andrićgrad, jedinstven neimarski poduhvat koji će nadživeti i graditelja i njegove daleke potomke što je, uz ostalo, i bio cilj. Ideja je Kustina, presudna pomoć došla je od Dodika i to se zaboraviti ne sme. A šta se desilo neki dan? U Višegrad je došao Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade Srbije i trenutno najmoćniji čovek Srbije, da vidi šta je u Andrićgradu urađeno, kako je urađeno i može li država Srbija da ubrza privođenje poslova kraju. Može, učinićemo sve što je do nas da se ne zaborave srpski velikani, od Tesle preko Andrića do Gavrila Principa, kazao je Vučić. On je to izgovorio u prisustvu Kusturice i Dodika. Ništa neobično, reklo bi se, bio je lep dan, Drina zelena kao prve prolećne trave, sveže uz njenu obalu, druženje ljudi koji se znaju. Tačno, samo što je susret u Višegradu, koliko je poznato, bio prvi neslužbeni a javni susret Vučića i Dodika, od kada je Vučić prvi potpredsednik Vlade. Tamo gde je protokol nalagao, viđali su se, izvan toga Vučić je izbegavao susret. Zašto? Ima li to veze sa onim vremenima devedesetih godina, kada su obojica bili mladi, tanki i na različitim stranama: Vučić radikalan u nacionalnom i svakom drugom smislu, Dodik u ulozi Vesne Pešić Republike Srpske. Ne. Razlog leži u pomenutom ponašanju Milorada Dodika, u onome što je radio u kampanji Demokratske stranke, uoči poslednjih parlamentarnih izbora u Srbiji. Nošen osećanjem da je jak, moćan, da mu je sve dozvoljeno, Dodik je tada, ako se sećate, ležao na grudobranu Borisa Tadića duže i borbenije nego celo Predsedništvo DS. Dugogodišnje prijateljstvo poistovetio je sa politikom. Poverovao je, a i Tadić sa njim, da će Srbi iz bivše BiH, nastanjeni u Srbiji, zaokružiti „žutu“ poziciju i Tadićevo ime, samo zato što je na Tadićevoj strani i „njihov Mile“. Otišao je i korak dalje, vređajući najozbiljnije suparnike DS, naprednjake, one čiji je predsednik danas najznačajnija politička pojava Srbije. Nije pomoglo, Srbi su izabrali Nikolića, Tadića je Đilas najpre smenio, a zatim praktično izgurao iz stranke. Ono što je ostalo od DS survava se brzinom lavine prema liniji na kojoj piše cenzus. Vučić je sam kazao, i pre susreta u Višegradu, da je Dodik izbor stanovnika Republike Srpske, te da se taj izbor mora poštovati. Dodik je, nadajmo se, u međuvremenu shvatio da nepisana pravila koja važe u Banjaluci istovremeno nisu na snazi u Beogradu. On savršeno razume šta se događa u Bosni, ali Srbiju, plašim se, ne razume. Ništa strašno, to i nije njegov posao, samo u tom slučaju najbolje se držati sopstvene tarabe. Nadajmo se da je Mile zauvek shvatio da osećaj apsolutne moći, lični animoziteti u politici, uvek i bez izuzetka, donose loš rezultat. Posebno je to kod Srba važno kad je u centru pažnje prostor sa obeju strana Drine. Hladna je to voda da bi se po njoj nepromišljeno gazilo.

Nastavak na Večernje novosti...