Izvor: B92, 11.Jul.2013, 18:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki trgovac - šansa za region
Kompanija koja bi nastala nakon što se završi transakcija Agrokorove kupovine Merkatora, donosi koristi dobavljačima, potrošačima i privredi regije kao celine. Dok god se ne dobiju odobrenja antimonopolskih komisija Merkator ne može da sarađuje sa Agrokorom u delu koji se tiče razmene informacija. Nije slučajno što diskontni trgovci još uvek nisu prisutni na srpskom tržištu.
Odavno se "SHS osovina“ bivše >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Jugoslavije nije tako tresla kao pre neki dan kada je hrvatska kompanija Agrokor potpisala ugovor o kupovini većinskog paketa akcija slovenačkog trgovačkog lanca Merkator. Iako dugo najavljivana i očekivana ova akvizicija nikog nije ostavila ravnodušnim. Deo Slovenije pati što će nacionalna ikona preći u tuđ(insk)e ruke, u Hrvatskoj je primetno zadovoljstvo što se prostor regiona osvaja "mirnodopskim sredstvima“, a u beogradskim poslovnim krugovima gunđa se o vlasniku Agrokora Ivici Todoriću kao najvećem srpskom biznismenu.
Pošto se prašina slegla sada se odmerava nova regionalna realnost a daleko od očiju javnosti eksperti se pripremaju za fino podešavanje integracije Agrokora i Merkatora. Na pitanje dokle se stiglo s oblikovanjem nove realnosti, Stanka Pejanović, članica Uprave zadužena za Merkator trgovinu jugoistočne Evrope i direktorka Merkator-S, kaže:
"Treba da pričamo racionalno, s činjenicama i vizijama budućnosti regije u kojoj živimo. Ako odvojimo emocije, kao deo folklora biznisa na Balkanu, od priče iz kog dela regiona dolazi kupac Merkatora i zapitamo se da li je neophodno ukrupnjavanje trgovine u regiji, moj odgovor je – da, jeste. Ta nova trgovačka kompanija mogla bi da bude lokomotiva koja će uspostaviti jednake principe moderne trgovine u regiji. A s obzirom da bi nova trgovačka grupa bila tako koncipirana da je jedan njen deo u Evropskoj uniji a drugi deo u CEFTA regionu, pružile bi se sjajne mogućnosti regionalnim proizvođačima a time i srpskim proizvođačima za plasman roba na svim tržištima".
Hoćete da kažete da su neosnovani strahovi od diskriminacije proizvođača iz pojedinih država?
Ako smo u sferi psihologije, onda svaka promena izaziva strah poslovnih partnera, zaposlenih... i to je normalna pojava. Drugo je, međutim, kad gledamo šta su cilj i mogućnosti ovakve akvizicije bez obzira ko su njeni učesnici. Gledano s te strane, nema apsolutno nikakvog razloga za strah. Mi iz ovog procesa moramo da izađemo mnogo stabilniji, sa jasnim konceptima i boljim rezultatima koji znače benefite za sve - zaposlene, države, partnere i potrošače. Ozbiljni poslovni subjekti ne grade svoje biznis filozofije na gledanju samo sopstvenog interesa.
Svi ekonomski argumenti i očekivana sinergija i beneficije na strani integrisanja i ukrupnjavanja trgovine u regiji.
Dobavljači treba da razmišljaju gde su po kvalitetu i kvantitetu, da nam se ne bi dogodilo da domaći proizvođači korompira ni u oktobru ne mogu da zadovolje potrebe srpskog tržišta... Nama je uvek prioritet zadovoljenje potreba potrošača, mi od toga živimo. I ako potrošač hoće domaću robu, mi ćemo je imati na policama. To je ekonomska logika, ali ona nam ne dozvoljava da na police uđe nešto što je lošeg kvaliteta i što može da ugrozi bezbednost potrošača.
Sada se posebno naglašava značaj ugovora o saradnji dve kompanije dok traje akvizicija. Zašto je on važan?
Vrlo smo svesni ozbiljnosti situacije od potpisa ugovora do ispunjenosti uslova za početak preuzimanja od važnosti da svi akteri pomognu da se ovaj proces što kvalitetnije izvede do kraja i u tom smislu će naša energija u ovom periodu biti usmerena na postizanje planiranih rezultata za ovu godinu.
Poznato je u teoriji da mnoge akvizicije nakon isplate kupoprodajne cene ne budu uspešne zato što se potceni takozvani meki deo koji se odnosi na stepen kompatibilnosti korporativnih kultura i pravljenje strategije razvoja brendova nakon akvizicije. Ovde vidim najveći izazov za budućnost.
Koliko je kod ovakvih akvizicija ozbiljan problem kompatibilnost i srastanje korporativnih kultura?
Obično se meki deo kao što je kompatibilnost organizacionih kultura zanemaruje prilikom akvizicija. Moje iskustvo kod Merkatorovog preuzimanja Rodića, kao i četiri akvizicije koje sam vodila u regiji, ide u prilog tezi da je integracija kultura ključ uspešnosti akvizicije.
Dok god se ne dobiju odobrenja antimonopolskih komisija i ne ispune svi uslovi uz ugovora, mi ne smemo da sarađujemo s Agrokorom u delu koji se tiče našeg načina rada. Do god traje proces prodaje Merkator ne menja svoju politiku u odnosu na zaposlene, potrošače i poslovne partnere.
Ono što moramo je da relativizujemo trenutnu situaciju i pripremimo zaposlene da će buduće spajanje biti samo još jedan izazov koji ćemo zajednički uspešno savladati, da svakodnevno uveravamo potrošače da se ništa neće promeniti u našem prioritetu da zadovoljimo njihove potrebe, i da ćemo dobavljačima i dalje biti odgovoran poslovni partner.
U Srbiji Merkator, Roda i Idea imaju svoje kupce. Da li će potrošači nakon spajanja, biti zakinuti za specifičan know how koji ima svaki od ovih brendova?
Svaka ovako velika transakcija mora da iznedri sinergije, inače nema smisla. Od ukupnih sinegrija najveći benefit će imati potrošači.
Roda je dobar primer, još od akvizicije Merkatora i Rodića, da promena vlasništva nije povezana sa opstankom, jačanjem i razvojem na jednom tržištu, za ono što brend znači u percepciji potrošača, za sigurnost koju pruža u ispunjenju svoje misije. Roda ima svoje potrošače 20 godina u kontinuitetu.
Ima li nepoznanica koje bi mogle da ugroze proces?
Ne očekujemo tako nešto, sada je problem samo vreme, odnosno kada ćemo od antimonopolskih komisija dobiti dozvole.
U Merkatoru paralelno sa procesom prodaje traje finansijsko i poslovno restrukturiranje. Mi smo sa bankama kreditorima potpisali sporazum o restrukturiranju sa ciljem da stabilizujemo finansijsku situaciju, a u poslovnom delu nastvljamo realizaciju strategije zasnovanu na četiri stuba: optimizacija, fokus, rast i profitabilnost.
To finansijsko restrukturiranje Merkatora nije ugroženo činjenicom da su neke od tih banaka poslovni partneri i Agrokora?
Ne. U poverilačkom pulu su banke koje su istovremeno i vlasnice Merkatora, one koje su i naši i Agrokorovi kreditori, i one koje su samo Merkatorovi kreditori. Sve one su uključene u pul banaka-potpisnica aranžmana i ništa se ne radi bez dozvole svih banaka.
Finansijsko restrukturiranje traje nezavisno od kupoprodajne transakcije, ali je praktično vezano jedno sa drugim.
U kom smislu vezano?
Merkator je nezavisno od akvizicije želeo da relaksira i popravi svoje poslovanje pa je krenuo u restrukturiranje svog kreditnog portfolija, prevashodno u smislu restrukturiranja strukture ročnosti dužničkog portfelja i dinamike otplaćivanja istog. Cilj restrukturiranja je da, nezavisno od akvizicije, Merkator ima stabilnije poslovanje.
Merkator tokom aranžmana sa bankama otplaćuje kamate na uzete kredite, a sa njima je postigao i moratorijum na isplatu glavnice kredita do kraja godine. Uspešno restrukturiranje je jedan od uslova za uspešan završetak transakcije.
Pre godinu i po dana Agrokor je za akciju Merkatora ponudio 221 evro, a Todorić ih sada plaća oko 120 evra. Mislite li kao član i stare i nove Uprave Merkatora da se zakasnilo s prodajom?
Vlasnici su uvek bili slobodni da prodaju svoje akcije.
Bilo je špekulacija da se prethodna Uprava Merkatora koju je vodio Žiga Debeljak protivila prodaji?
Zakon o privrednim društvima precizno definiše koje su nadležnosti Uprave i Nadzornog odbora a šta su prava vlasnika. Uprava nema ni jedan način da spreči realizaciju kupoprodaje pošto je to odnos između kupca i prodavca.
Da li se zaposleni u Merkatoru plaše otpuštanja?
U Merkatoru se konstantno bavimo optimizacijom procesa i to nema veze sa akvizicijom. Svake godine se preispitujemo da li je naša produktivnost po zaposlenom u skladu sa evropskim standardima, da li je naša režija optimizovana, na koji način da se organizujemo kako bi nam troškovi rada bili što optimalniji.
U Srbiji imamo veću prosečnu zaradu od prosečne zarade u grani, a sa druge strane naši troškovi rada mereni u odnosu na prihode su najniži u regiji što znači da odgovornim ponašanjem smanjujemo pritisak na maloprodajne cene.
A šta najčešće pitaju potrošači?
Da li ćemo promeniti asortiman, a naš odgovor je da je asortiman po svim istraživanjima naša najveća konkurentska prednost i da su potrošači i zadovoljenje njihovih potreba centar svih naših aktivnosti.
Kad je Merkator pre 11 godina ulazio u Srbiju patriotske narikače tvrdile su da na policama neće biti srpske robe. Sad plaše potrošače da će Todorić favorizovati hrvatske proizvode. Kako se ponašao Merkator svih ovih godina?
U početku na policama Merkatora jeste bilo više roba iz Evrope i regiona.
U međuvremenu su se desile promene u smislu jačanja brendova domaćih proizvođača. Najvažniji trenutak je ipak kupovina brenda Rode, koji na svojim policama ima 70 odsto proizvoda domaćih proizvođača.
Danas postoji razlika u asortimanu samo u potencijalu lokacije, odnosno ciljnog kupca.
Ali, otvorila bih drugo pitanje. Koliko je srpski potrošač veran robama koji se proizvode u Srbiji i kakva je percepcija srpske proizvodnje, koju snagu ima „made in Serbia“ ili je za njega najvažnija cena bez obzira gde je ta roba proizvedena.
I kako Vi vidite lojalnost srpskog potrošača?
Sa krizom pada lojalnost i trgovinama i brendovima. Tu je velika šansa za Rodu, koja je domaći trgovački brend. Roda nije ništa drugačija od Smokija ili Plazme koji su promenili vlasnike, ali su i dalje nezamenljivi srpski brendovi.
Ima li Merkator za svoju robnu marku proizvođače iz Srbije?
Oko 70 odsto proizvoda trgovačke marke Merkator proizvodi se u Srbiji. Za nas radi oko 80 domaćih proizvođača, među kojima su Mlekoprodukt, Neoplanta, Zdravo organik, Banini, Fudlend, Beohemija... i to ne samo za tržište Srbije nego za celu regiju. Saradnja sa srpskim proizvođačima je jako važna jer na taj način čuvamo radna mesta i u krajnjem kupovnu moć naših potrošača.
Gospodin Todorić je najavio da će se Agrokor povući sa srpskog tržišta i da će sve objekte preuzeti Merkator. Da li se znaju detalji i da li će onda biti monopola?
U srpskoj antimonopolskoj komisiji sede stručnjaci od kojih očekujemo da utvrde metodologiju za procenu tržišnog udela, a zatim da pravovremeno donesu odluku. U interesu svih je da se što pre dobiju odobrenja Antimonopolskih komisija i zato verujem u podršku svih regulatornih tela u regionu.
Mi smo do sada pratili tržišne udele koje imaju veći trgovinski lanci kao konkurenti u Srbiji (Idea, Delez, Univereksport, Dis, Metro, Interex) i u zadnjem kvartalu 2012. prema proceni GFK Merkator, Roda i Idea zajedno nemaju više od 12,9 odsto na nivou Srbije.
Ima najava da će u upravi nove regionalne trgovačke kompanije sedeti dva predstavnika iz Slovenije i po jedan iz BiH i Srbije. Da li Vam je ponuđeno to mesto?
O tome nismo pričali, očekujem da ćemo razgovarati pre svega o timu koji će biti zadužen za Srbiju i Crnu Goru, o konceptu, kako će se raditi razvoj, na koji način će biti usklađene odgovornosti i ovlašćenja.
Da li bi ova akvizicija u trgovini po sistemu plimnog talasa mogla da se prelije i na proizvođački deo privreda regiona?
Volela bih, pre svega, da se merdžuje srpska konditorska industrija da bude jača. Imamo sjajne proizvođače, ali su svi toliko raširili portfolio kako bi istisli s tržišta jedni druge i mislim da je poslednji trenutak da se udruže. Kad pogledate trgovačku policu na njoj je 25 vrsta napolitanki, pitate se da li je to potrebno, ili je bolje da se napravi šest jakih brendova. Tako bi dobili volumene, postali bi jači na tržištu, imali bi kvalitet za evropsko tržište. Višak sredstava bi na primer mogli usmeriti na proizvodnju proizvoda bez transmasti koji su apsolutni imperativ zdrave ishrane i uslov za plasman na tržištu Evropske Unije.
Ovo bi dovelo do segmentacije proizvođača na one koji proizvode brendove i one koji su specijalizovani za proizvodnju privatnih robnih marki.
Kakav je pogled, s pozicije na kojoj ste, na ekonomsko stanje u regionu?
Postoji veoma slična sociodemografska slika BiH, Crbije i Crne Gore, pa čak i Bugarske i Albanije – kupovna moć koncentrisana je u glavnom gradu i još jednom ili dva grada koji podižu prosečnu kupovnu moć. Kriza je strašno promenila kupovne navike i uticala na strukturu tražnje, na pad lojalnost... U Srbiji je u dva-tri grada koncentrisano 65 odsto kupovne moći Srbije. Nije slučajno što diskontni lanci pa i toliko pominjan Lidl još uvek nisu došli u Srbiju. Činjenica je da u Srbiji radimo s najnižim bruto maržama u regiji.
Kako komentarišete optužbe o visokim trgovačkim maržama?
Ovaj stereotip je najlakše razbiti ukoliko izanalizirate bilanse kompletnog lanca snabdevanja i utvrdite koliko ko zarađuje i sa kolikim troškovima posluje.
Mi smo prošlu godinu završili sa profitnom stopom od 0,9 odsto ne računajući negativne kursne razlike koje su bile devet miliona evra. Konkurentne maloprodajne cene su naš imperativ, zbog toga prostor sve vreme tražimo u permanentnoj optimizaciji i odgovornom ponašanju.
