Izvor: Blic, 02.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vaki u Beogradu
Vaki u Beogradu
Ko je taj Vaki koji dolazi u Beograd? To je baš ono što želim da vam objasnim.
Prvog dana naredne nedelje, kao gosti Srpskog književnog društva, dolaze četvoro članova Hrvatskog društva pisaca da bi u ponedeljak, 4. decembra (KCB, 18), održali književno veče. Na čelu 'delegacije' stiže naš verni gost Slobodan Šnajder, koji nas je posećivao i kad to u Zagrebu nije bilo popularno. Istina, u CZKD, pa ipak…. Šnajder će možda biti i vozač. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Sa njim u kolima bi u tom slučaju bili nama dobro poznati Igor Mandić, poznata romansijerka Vesna Bigla, mlada pesnikinja Ana Brnardić i onaj koga zovemo Vaki, a pravo ime mu je Vladimir Stojsavljević (pazite ne Stojisavljević!).
Vaki je ono što bismo najpreciznije formulisali nepreciznom formulom - kompletni pozorišnik ili po hrvatski kazalištarac.
Rođen polovinom prošlog stoleća, pripadnik je iste generacije kao i troje beogradskih gostiju, osim Ane - Mandić, Šnajder i Bigla. Za mene je najvažnije da je tokom dva Bitefa, 1985. i 1986, vodio Susrete sa stvaraocima. Za književno veče je, opet, najvažnije da je od osamdesetih godina prošlog veka napisao više od desetak drama tako zanimljivih naslova da ne mogu da se uzdržim da ih neke ne navedem: 'Negovatelj mašte', 'Ljubav i država', 'Zagorka na duplerici', 'Kradljivac knjiga', 'Trač o ljubavi', 'Umjetnička akcija', 'Tango drugi put', 'Norveške šume' i 'Prva žena, druga žena'. Izvedene su na prestižnim pozornicama kao što su 'Teatar&td', 'Gavella', 'Kerempuh', ZKM, kao i kazališta u Rijeci i Osijeku, a neke od tih komada bile su 'uspješnice' (ono što mi i Ameri zovemo hitovi). Dok je bio mladi novinar, mnogo je pisao o teatru. Pre nekoliko godina, hrabro se prihvatio da bude zagrebačka Gorica Mojović, to jest odgovarao je za kulturu, pa su ga jedni slavili, a drugi se na njega ljutili što im nije 'dao' dovoljno para. Opasnost je njihovo zanimanje!
Dođite da ga čujete u ponedeljak u dobrom društvu.
Kuliranje
Kao svojevremeno 'štrumfovanje', danas je reč 'kuliranje' u značenju 'ne reagovati', 'biti hladnokrvan', ili najjednostavnije 'biti ravnodušan' u odnosu prema svetu i drugima, postala jedno od najupečatljivijih obeležja današnjice. Kuliranje se prepoznaje ne samo u gotovo alarmantnom nedostatku empatije za one kojima su 'kola krenula nizbrdo', već i u činjenici da je sveprisutna logika instanta, koja prikriva odsustvo svake vere u budućnost, naše međuljudske odnose učinila površnim, fluidnim i beznačajnim.
Otuda se kao moderni kredo više ne pojavljuje ni jedan oblik kontakta sa Drugim: ni seks kao slavlje života (možda baš zato što ga demonstrativno svuda ima u njegovoj pornografskoj transparentnosti koja ga ne oživotvorava, već naprotiv dezinvestira), ni ljubav kao fantazam filozofije ucelovljenja. Ako smo do skora još i umeli da uživamo u začaranosti sveta koji nas je iznenađivao svojim bogatstvom, šarenilom i nepredvidljivošću, moderan Narcis, opsednut samim sobom, ne sanja, on nije zahvaćen nikakvom narkozom, on revnosno radi na svojoj uzvišenoj sudbini autonomije i nezavisnosti od Drugih, a njegov životni moto, da parafraziram K. Laša, može se artikulisati u tezi 'dovoljno voleti samog sebe, da mi je nepotreban drugi da me usreći'.
U takvoj klimi, savremeni čovek, uplašen pred neumitnim procesom destabilizacije (ništa više nije fiksno, ni jedan od znakova identiteta), sve se koleba kao monetarni kurs koji je zapravo paradigma modernog koncepta vrednosti, suočen sa zjapećom prazninom u sebi, biva prinuđen na beskrajno traganje za sobom. Duboka demotivisanost za socijalni prostor, još jedna je od posledica novog narcizma. Drugi je izgubio svu svoju punoću, prema njemu se više ne uspostavlja ni radikalno suparnički, ni entuzijastično saradnički odnos, već ravnodušnost koja ga desupstancijalizuje.
Ni strasti, ni osećajnosti, već preovlađujuća klima uljudnosti, koja svaku bliskost kulira, hladnim sjajem distance.
|
