Izvor: Politika, 24.Apr.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spomenica o Čarnojeviću našeg doba
Dinko Davidov smatra da je parusija pomen – crkveni obred – onima koji više nisu na ovom svetu
Parusija, reč grčkog porekla, ima više značenja. Jedno od njih je pomen – crkveni obred – onima koji više nisu na ovom svetu. Srpska književna zadruga, u Maloj biblioteci, u vrlo lepoj opremi, objavila je knjigu Dinka Davidova (1930), istoričara umetnosti, pod naslovom „Parusija”. Knjiga ima dve tematske celine: „Utisci o prošlosti” i „Zapisi o prošlosti”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U svojim putnim beležnicama, objašnjava Dinko Davidov, često je uz opise ikona i ikonostasa, zapisivao i neke njemu drage doživljaje, odnosno utiske. Iz tih beležaka, raznolikog sadržaja, nastala je knjiga „Parusija”.
Parusija srpskoj duhovnosti – identitetu, kulturi, tvorcima i tumačima u beskrajnoj ravnici severa – mali je album ili spomenar velike ljubavi i erudicije akademika Dinka Davidova. Autor iz ličnog i nacionalnog ugla, jezikom književnika i naučnika, istovremeno, evocira duh i jezik u kojem žive i grade, podvižu se i rasejavaju Srbi, narod vere i tradicije. „Parusija” je istorija, putopis, imaginarno sećanje – spoj faktografije i transpozicije, pregled raskoši pregalaštva i lepote, snage samosvesti. Zapisi Dinka Davidova jesu medaljoni za čitanke odabranih trenutaka – sjaj istorijskih, umetničkih, književnih oslonaca, koji traje u prostranstvu i u seobama našeg naroda na višestrukim granicama svetova.
„Parusija”, dodaje Lakićević, čini kolaž prizora i portreta – sa detaljima i značenjima. Kao na dlanu, vide se i govore vekovi koji prethode 19. stoleću i vaskrsu „seobama razvejanog” naroda. Na svet i vreme kojim se najviše bavio u svojoj nauci, Dinko Davidov u „Parusiji” baca još jedan pogled – empirijski, nalik rekapitulaciji i poemi. „Parusija” je lament nad Crnjanskim i lament nad našim ukupnim postojanjem: spomenica o Čarnojeviću našeg doba.
Srpska književna zadruga, podseća Miroslav Josić Višnjić, štampala je njegov roman „Pristup u kap i seme” u kojem je autor „Parusije” jedan od junaka.Sve to govori da akademik Dinko Davidov, sin Gojkov, nije zalutao u svet umetnosti. Kao i da su mu činjenice važne koliko i jezik. Rečnici i leksikoni kažu da je parusija „naručena, plaćena molitva”, „prisutnost i prisustvo ideja”, „dolazak” i „novi Hristov povratak”, čak i „pisanija”, a po DinkuDavidovom ta reč je – pomen, crkveni obred, onima koji više nisu na ovom svetu. Ona u sebi krije „svoju tajanstvenu suštinu”. Dinko Davidov je stvorio ili otvorio još jedno značenje te milozvučne reči. Cela njegova knjiga je parusija, ne zato što ima tu reč u naslovu, nego zbog toga što su svi tekstovi sabrani u iste korice jedinstvena zbirka ideja i pojava u srpskom pravoslavnom, umetničkom i književnom svetu.
Utisci i zapisi Dinka Davidova o prošlosti, kaže Josić, pravi su „putopisni eseji” ili prozne slike. On strasno, živim jezikom i odmerenim rečima, beleži slike i priče o zografima koji su na ikone prenosili intimu svetitelja i ljudi, o bakrorezima koji su pružali „znatno širi i raznovrsniji vid učenosti”, o grafikama koje prikazuju sakralne građevine, o Jasminovom sokaku na Tabanu i rođacima koju su na prezime Davidov dodali – ić, ali i o Vuku Isakoviču koga bi poznao i da mu je, posle treće boce kaferengije, „samo jedno oko ugledao” i o baroknom majstoru Teodoru Kračunu, čarobnjaku Zahariji Orfelinu ili gospodstvenom pesniku i arhimandritu Lukijanu Mušickom koji „črezvičajno srdačno”, sa očima „kao u namalanih heruvima”, dočekuje radoznalog Vuka Karadžića u šišatovačkom salonu i prnjavoru, pa čak i o suzama koje „kaplju u tanjir” jedne starice, o „ostrvcima namreškane hladovine” oko manastira ili o opojnom mirisu pokošene trave i tamjana.
U svetu žanrova, naglašava Josić, postoji jedna slična reč, ali bez sloga – ru – pasija, scenski ili muzički prikaz raspeća ili stradanja sina Božijeg. I kao što je u muzici najbolji primer za taj stilski oblik Bahova „Pasija po Mateju”, tako će i „Parusija po Dinku” jednog dana ući u rečnike književnih termina.
Z. Radisavljević
objavljeno: 25.04.2011
