Izvor: Blic, 12.Jul.2008, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snimanje filma je religiozno iskustvo
Specifičnost mentaliteta ljudi na Balkanu je kulturološki konstrukt, provincijalni mit i politički marketing. To često kao najvažniji začin u svojim delima, iz krajnje komercijalnih razloga, koriste stvaraoci s ovog prostora. Uvek sam pokušavao da obojim konkretnu situaciju konkretnim ljudima u određenom vremenskom okviru - kaže proslavljeni makedonski reditelj Milčo Mančevski, koji je u proteklih devet dana bio gost predavač na Evropskoj letnjoj školi na FDU u Beogradu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />Često je tužno koliko ljudi s Balkana forsiraju autoutopiju o bilo kakvoj ekskluzivnosti nemarnih, temperamentnih, strasnih ljudi sklonih preterivanju u radosti i bolu. Ima takvih ljudi u Venecueli, Meksiku, Bruklinu.
Koliko je vaš najnoviji film „Senke" folklorna kritika demonskih izazova koji okupiraju ljude u mutnim vremenima tranzicije?
- Gramzivost, oholost i makijavelizam su uznemirili duhove u „Senkama". Majka glavnog junaka svoj nemoral i grabež u filmu naziva „Zlatna Makedonija". Njoj je zlatna, ali njenom vozaču koji je pri dnu socijalne hijerarhije, Makedonija su igre bez granica za prehranjivanje dece. Glavnom junaku, doktoru koji je zakoračio na drugi svet, nedostaje radost prijatelja, toplina porodice, moral kolega s posla, pa ga demoni opominju. Folklorni elementi kulturne baštine Balkana su u funkciji zapleta priče i plod su mog štreberskog istraživanja koje pred svaki film postupno sprovodim. U bolnici sam zbog savladavanja atmosfere proveo nekoliko meseci sa belim mantilom i maskom. Ohrid sam, kao i svaki filmski manipulator, slikao iz najboljih uglova i u najlepši deo dana, radi vizuelnog balansa vrelom betonu i kesama đubreta ispred višespratnica u Skoplju. Radnja filma se odvija u Makedoniji, pa su folklor, navike ljudi i pejzaži tamošnji.
Već trideset godina živite u Americi, predajete na NYU Tisch School of the Arts u Njujorku. Kako se određujete?
- Rade Šerbedžija je lepo rekao da sam vuk samotnjak, a ja bih dodao da sam i Njujorčanin. Često sebi pripremim prženu svežu papriku sa paradajzom, razne čorbe, dimljenu ribu. Sa 18 godina sam iz učmale malograđanštine u Skoplju otišao na studije režije u Ameriku i priznajem da mi prijaju karakteristike modernog Vavilona koji Njujork simbolizuje u sadašnjem svetu. Kosmopolitizam, pre svega. Naučio sam da ljudi iz Bitolja imaju slične navike i rezone kao stanovnici njujorške četvrti Mala Italija.
Koliko su iskustva s Holivudom od vas napravila beskompromisnog čoveka?
- Holivud je predgrađe Los Anđelesa u kojem se snovi hiljada talentovanih ljudi demistifikacijom pretvaraju u nesimpatičnu realnost. To je mesto bez morala u kojem vladaju rigidna industrijska pravila, pa je prostor za kompromise s autorima koji veruju u sopstvenu viziju dela koje treba da stvore praktično zatvoren. Prema filmu cela ekipa mora da se odnosi kao prema cilju teške ekspedicije ili se on pretvara u očekivani dobro upakovani industrijski proizvod. Holivud već decenijama insistira na negativnoj selekciji, pa se često potcenjuje ukus publike i beži od eksperimenata. Imao sam sreće da su neki ljudi po svaku cenu hteli da snimim „Pred kišu" jer sam pre toga dobio MTV nagradu za spot za pesmu „Tenesi" benda Arested divelopment, pa su reskirali sa mojim talentom i sposobnostima. Za „Prašinu" me je pozvao Robert Retford i rekao mi je da mi apsolutno veruje i da ima producentsku kuću koja će finansirati filmove autora kao što sam ja. To su okolnosti koje se ne ponavljaju često, pa me još uvek boli glava od produkcije „Senki". Često zavidim piscima i slikarima jer su uvek u prilici da sami produciraju svoja dela.
Koliko su vaši studenti spremni da ostanu dosledni svom shvatanju kinematografskog izraza?
- Snimanje filma je u velikoj meri religiozno iskustvo zasnovano na veri u suštinu priče koju želiš da predstaviš publici. Učim ih da je najvažnije da se bave temama koje vole i koje dobro poznaju. Otkrivam im tajne zanata kao što su kadriranja, montaža, planovi i hrabrim ih da renesansno razmišljaju, da idejama hrane talenat i da budu uporni da stvore film iza kojeg apsolutno stoje. Pošto predajem na postdiplomskim studijama, često studente na prijemnom pitam da li imaju neku pesmu ili sviraju neki instrument. Tek kada upoznaju sebe kao autore, moći će da se odrede prema pravilima industrije.
Koliko poznajete noviju produkciju autora sa prostora eks-Jugoslavije?
- Čuo sam da je „Klopka" Srdana Golubovića odličan film, ali ga nažalost nisam pogledao. Nemam prilike jer se u Americi teško mogu naći filmovi balkanskih autora u bioskopima, a ne verujem u reprodukciju kinematografije na DVD uređajima. Generalno, slabo gledam filmove u Americi jer holivudski hit provalite posle pet minuta, pa se opredeljujem za završnice NBA duela koje su uvek iznova autentično neizvesne.
Saradnja sa Tomom Vejtsom
Saradnju sa Tomom Vejtsom za film „Senke" ostvario sam posle upoznavanja na snimanju televizijskog filma u Americi kada je produkcija odlučila da on ipak nije najidealniji lik za ulogu u njemu. Video je „Senke" i napisao pesmu od koje se srce momentalno rasplače. Čuje se u momentu kada glavni junak filma ulazi u skretničarevu staru kuću.
„Senke" u „Balkanu"
Njegovo najnovije ostvarenje „Senke", koje je premijeno prikazano na ovogodišnjem FEST-u, od juče se nalazi na redovnom repertoaru bioskopa „Balkan". U bioskopu „Balkan" 10. i 11. jula beogradska publika je imala prilike da pogleda njegova dela „Pre kiše" (za koje je, između ostalih nagrada, dobio i Zlatnog lava u Veneciji) i balkanski vestern „Prašina".
Dečačka fascinacija Šerbedžijom
Sa Radetom Šerbedžijom sam se upoznao davno preko audio-kasete koju sam kupio posle očeve smrti od nasleđene penzije. Rade je recitovao „Ne daj se, Ines" i dečačku fascinaciju sam posle 15 godina gušio svaki put kada sam s velikim majstorom razgovarao na snimanju filma „Pre kiše".
