Izvor: Blic, 21.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesma za Evropu
Pesma za Evropu
'Iako je svet moja ostriga /to je samo školjka/puna uspomena', pevao je Brajen Feri 'Song for Europe', svoju značenjima najbogatiju pesmu, u Beogradu, u nedelju, šesnaestog jula dve hiljade šeste, trideset i kusur godina nakon što je rečeni napev objavljen na trećem albumu Roxy Music.
'Dok sedim ovde/u ovom praznom kafeu/misleći o tebi', tako glasi početak, a u nastavku Feri spominje 'dugu usamljenu senku koju Notr Dam baca, tu kraj Sene' i, nešto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kasnije, gondolu koja 'klizi kroz svilenkastu vodu ispod mosta uzdaha'. I slavna katedrala, i venecijanski most Rialto, toponimi su jednog sveta kojem smo nekada pripadali. Kao i sve velike pesme, i ova, naizgled ljubavna, govori drugačije u različitim kontekstima svog izvođenja. U Beogradu, leta dve hiljade i šeste, ove reči zvuče manje sentimentalno nego što je, verovatno, dendi koji ih peva mislio: 'sećam se svih onih trenutaka/izgubljenih u čuđenju/koje više neću pronaći/nema vremena za nas/nema ničega što bismo podelili/osim jučerašnjice'.
Pred četiri hiljade, mahom starijih građana, onih koji su u svoje vreme videli mesta o kojima peva Feri ili su to bar mogli učiniti, ako su hteli, Roxy Music svirali su tu svoju ultimativnu sentimentalnu himnu, odu Starom svetu, jeremijadu nad uspomenama, 'žal za mlados’', priču o izgubljenim iluzijama.
Koji dan kasnije video sam u novinama prilog o grupi odličnih studenata koji će, milošću birokrata, imati mogućnost da čine nešto što je nanormalnija stvar, da putuju kontinentom na kom su rođeni, i, tako, možda uspeti da steknu svoje uspomene na Evropu. Kad već, iako zbog toga nisu krivi, ne mogu u njoj da žive.
Kako se 'Song for Europe' survava prema kraju, saksofon njenog ko-autora, Endi Mekeja, postaje sve manje sentimentalan. Feri, odjednom, prelazi na latinski, potom francuski i u uhu dugo odzvanja njegov tvrdi, anglosaksonski akcenat dok ponavlja 'Jamais, jamais, jamais, jamais, jamais'. Nikad, nikad, nikad.
Bilo je to u prvom delu koncerta, pre nego što je ceo Sava centar, tragično neprikladno mesto za rokenrol, konačno hrupio na noge i pretvorio komemoraciju uspomenama u žurku današnjice. Sat po završetku, na izlasku, jedna od pratećih pevačica benda, doviknula nam je: 'You, Serbs, really now how to party!'.
Jeste, znamo da se zabavimo u našem malom getu, našoj školjki uspomena, našem večitom juče.
Spasilac iz svemira
'Povratak Supermena' reditelja Brajana Singera
Najznačajniji junaci iz sveta stripa poput Supermena, Betmena, Flaša Gordona, Spajdermena imaju osnovne zajedničke odlike: tajanstveno poreklo, posedovanje nadljudskih moći, skriveni identitet i teškoće u sklapanju emotivnih i sentimentalnih veza. Iznad svega, osećanje pravednosti u svetu ogrezlom u korupciju i kriminal. Te konstante nalazimo i u najnovijem 'Povratku Supermena' (god. proizvodnje: 2006. trajanje: l40 min.) reditelja Brajana Singera. Reč je o petoj verziji spektakularne priče o Klarku Kentu, novinaru dnevnog lista 'Dejli planet' koji se povremeno pretvara u Supermena, čeličnu pticu koja uvek spasava Metropolis od velike opasnosti.
Prva filmska verzija reditelja Ričarda Donera iz l978. delovala je veoma osvežavajuće, ali je zato ona četvrta iz l987. ocenjena kao čista katastrofa, uprkos mnogim motivskim i vizuelnim sastojcima prenesenim iz prethodnih filmova. U najnovijem 'Povratku' Supermen se posle pet godina lutanja do rodne planete Kripton vraća u Metropolis, ali je njegova simpatija Lois u međuvremenu dobila sina i Klark Kent je zatečen ovom promenom. Pojavom sina, mit o Supermenu dobija okosnicu istoričnosti jer neki od sledećih nastavaka može da prati kako sin kreće očevom stazom, premda otac nije još imenovan. Nažalost, novi Supermen u tumačenju Brendona Rauta, uprkos velike sličnosti sa preminulim 'supermenom' Kristoferom Rivom, samo liči. Veliki negativac Leks Lutor u tumačenju Kevina Spejsija zna kako da ugrozi Klarka i Metropolis, ali celokupni zaplet i pored nekoliko zaista spektakularnih prizora nema humor i lakoću koji su krasili Donerov film.
Posle zanimljivog uvoda, sa pojavom (istina, samo glasovnom) Marlona Branda, što je pozajmica iz zaostavštine, film deluje razvučeno, dijalozi su škrti i bez dvosmislenog šarma, Lois (Kejt Bozvort) skriva tajnu o sinu, ali sveukupno, mnogo je depresivnih i neopravdano melanholičnih tonova. Ispod očekivanja, jednom reči.
