Izvor: Politika, 14.Avg.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komšije žive bolje od nas
Pitanje je odakle čovek može da crpi entuzijazam ako krpi kraj s krajem, kaže rediteljka Milica Kralj, koja sprema komad „Keleraba je zdrava” u Beogradskom dramskom
„Keleraba je zdrava” je radni naslov dramskog prvenca rediteljke Milice Kralj koja svoj komad i postavlja na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Premijera se očekuje na jesen sa glumačkim kvartetom: Milica Zarić, Ivan Zarić, Borka Tomović i Marko Živić.
– Igrom slučaja ispostavilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se da ću režirati sopstveni komad. Istina je da sam povremeno volela ponešto da napišem. Na tome se završavao moj spisateljski rad sve do pre nekoliko meseci. Ekipa ljudi dobre volje okupila se nedavno sa željom da radimo komediju jer smo se svi uželeli tog žanra. U početku bez budžeta i scenskog prostora – kaže Milica Kralj i otkriva:
– Ideja da radimo neku predstavu u ovom sastavu rodila se još pre 11 godina. Sticajem raznih okolnosti naša nije realizovana, sve dok pre dva-tri meseca Milica Zarić nije prekinula naše zatišje i kategorično rekla: „Radimo sada ili nikada”. I pored toga što nismo imali ni prostor, ni novac. Počeli smo da radimo u BDP-u koji nam je ponudio prostor za rad, ali smo ubrzo shvatili da smo se našli u bezizlaznoj situaciji sa tekstom koji nameravamo da radimo. Razišli smo se na dva dana, da malo sredimo misli. U međuvremenu sam iz fascikle povadila neke tekstove. Eto tako je sve i krenulo!
Predstava „Keleraba je zdrava” je inspirisana teatrom apsurda, a Milica Kralj otkriva zašto baš sada sa pomenutom glumačkom ekipom namerava da radi svoj tekst:
– Teatar apsurda je izuzetno aktuelan, ali ga danas u pozorištu nema, a nije ga ni lako dobro uraditi. Teme kojima se bavi teatar apsurda, ipak, jako su aktuelne: otuđenost između ljudi, nemogućnost komunikacije, egzistencijalna ugroženost, materijalna ili duhovna, potpuno je svejedno. Možda je ova duhovna teža i gora nego materijalna. To su i neke teme koje prate tranziciju, kada se gube poslovi i ljudi pokušavaju na sve načine da se snađu, a na tom putu izgube ono što je suština, a to je ljubav.
Pored umetničkog angažmana autorska ekipa predstave sa radnim naslovom „Keleraba je zdrava” valjano se pobrinula i da materijalno potpomogne realizaciju svoga dela.
– To što se dešava sa našom kulturom je dosta zastrašujuće. Kada zemlja izgubi svoj kulturni identitet, ona zapravo više i ne postoji. Mislim da se u okruženju bolje živi, jer kriza nije oštetila njihovu kulturu. Tamo umetnici žive mnogo bolje. Ulaganja u kulturu su veća, tako čuvaju svoj identitet. Tako je u Republici Srpskog, Hrvatskoj, Sloveniji... Glumci imaju bolje plate i, da budem konkretna, životni troškovi su mnogo manji. Zapanjujuće je da u Banjaluci naše mleko košta manje nego kod nas, i da ga je tamo bilo kada je kod nas bila nestašica. Vremena su čudna! Nikada nije bila ovako bedna situacija. Kod nas se uglavnom očekuje da ljudi rade iz entuzijazma. Sada se otvara pitanje odakle čovek može da crpi entuzijazam ako krpi kraj s krajem. Mora da postoji i neki filter sa druge strane.
Dok razgovaramo u popularnom novinarskom klubu na 15. spratu, Milica Kralj kaže da ove vrele julske dane provodi u porodičnoj kući podno Avale.
– Bilo mi je lako da pišem, jer sam imala glumce u glavi. Zapravo sam pisala komad za pomenutu četvorku. Kada se umetniku desi da ima priliku da radi neopterećeno, pa i bez bilo kakvog honorara, onda se oseća slobodnije. U hodu sam dopisivala neke scene, druge brisala bez bilo kakve sujete – kaže naša sagovornica.
Kada Milica Kralj radi novu predstavu, pouzdano znamo da se u pozorištu svi raduju. Jedan od razloga jeste to što ova rediteljka ima specifičan odnos sa glumcima. Razlog je sigurno i taj što potiče iz glumačke porodice. Njeni roditelji su Ljiljana Gazdić i Petar Kralj.
– Rediteljskimposlom se i bavim zbog ljubavi prema glumcima. Rasla sam u takvom vremenu kada su svi ljudi koji su radili na određenoj predstavi bili kao jedna porodica. Tako su se ponašali veliki reditelji, što je samo po sebi stvaralo normalnu, opuštenu atmosferu. Taj pristup pozorištu sam usvojila. Ne znam zašto bih vikala, histerisala na probama, kad pre svega meni nisu prijatne takve scene. Pozorišni rad do konačnog rešenja je sam po sebi muka, a u dobroj atmosferi je sve to lepše i lakše podneti.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 15.08.2011.
