Izvor: Politika, 30.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kao na toboganu
Vrata svojih intimnih života Osne Sejerštad otvorili su Bojana Lekić, Ljubiša Ristić, Zoran Živković, Rambo Amadeus
Gošća 51. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga je i Osne Sejerštad (1970), novinarka iz Norveške, čiju je knjigu "Portreti iz Srbije" objavila beogradska "Laguna", u prevodu Igora Solunca. Ovo je prva knjiga Sejerštadove, koja je od 1998. do 2000. godine radila za norvešku državnu televiziju NRK. izveštavala je i sa Kosova 1999. godine. Za svoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ratne reportaže dobila je nekoliko uglednih norveških nagrada, među kojima je i "Zlatni ram". Njena prva knjiga Srbiju prikazuje očima poznatih ličnosti, zatim prosečnih građana i seljaka i onih koji žive na ivici siromaštva ili u izgnanstvu. Vrata svojih intimnih života Osne Sejerštad otvorili su Bojana Lekić, Ljubiša Ristić, Zoran Živković, Rambo Amadeus, ali i deda Bora, Mišel, Katarina, otac Sveta, Verica i drugi. Kao novinar, Osne Sejerštad naročito se istakla reportažama iz Avganistana i Iraka, i autor je bestselera "Knjižar iz Kabula. Porodična drama" ("Laguna") o jednoj avganistanskoj porodici.
• Kakve promene primećujete prilikom poseta Srbiji?
– Primetila sam mnogo promena. Kada sam 1999. godine došla na Kosovo, to je bila moja prva poseta Srbiji. Ponovo sam došla krajem te godine i kada je i dalje na snazi bila Miloševićeve diktatura. Društvo je bilo duboko podeljeno, neki ljudi bili su za režim, drugi su bili protivnici. U toku jedne od tih poseta, 5. oktobra 2000. godine sve se raspalo i izmešalo, ljudi su sasvim promenili pozicije. Nekadašnji pobednici postali su gubitnici, i obrnuto. Poslednji put bila sam ovde 2004. godine. Tada sam primetila da su neki odustali, drugi su započeli novi posao. Ljudski život ovde izgleda mi kao veliki tobogan.
• Kako ste došli na ideju da sve što ste videli pretočite u knjigu?
– Sve moje knjige nastaju iz potrebe da nešto razumem i da to sebi objasnim. U vreme rata na Kosovu veći deo Zapada bio je na strani Albanaca, dok su Srbi smatrani agresorima i "lošim momcima". Posle rata u Bosni sva krivica svaljivana je na njih. Želela sam da saznam kako je to biti Srbin i živeti u zemlji koja je više od deset godina u ratnoj atmosferi, i koja je posmatrana sa toliko predrasuda. Da objasnim šta je iza toga.
• Kakve su bile reakcije ljudi iz Norveške na ovu knjigu?
– Reakcije su bile vrlo dobre. "Portreti iz Srbije" je knjiga koja se razlikovala od svega što su oni, živeći na Zapadu, slušali o Miloševiću i političkoj situaciji u Srbiji. Malo su imali informacija o tome kako je bilo zaista živeti u tom režimu.
• Kako ste birali sagovornike u Srbiji?
– U stvari, imala sam plan. Tražila sam one koji su bili za režim ili protiv njega, mlade i stare, umetnike i predstavnike crkve, koja je jačala. Počela sam sa omiljenim deda Borom. Prijatelju iz Srbije rekla sam da mi je potreban neko ko podržava Miloševića, a voli i Tita. On mi je predložio svog dedu. Na sličan način, preko ambasade ili poznanika, došla sam i do Bojane Lekić, zatim demokrate Zorana Živkovića, koji me je upoznao sa sveštenikom Svetom, takođe iz Niša.
• Da li Vas je neko od sagovornika isprovocirao ili Vam se nije svideo?
– Svi su mi se uglavnom svideli. Jedino je Ljubiša Ristić tokom razgovora težio da me isprovocira. Napadao me je kao predstavnika Zapada. Razmišljala sam ovako: "U redu, ja sam novinar, moram ovo da podnesem." Ne moraju vam se kao novinaru sviđati nečiji stavovi, ali može vam se svideti njegova ličnost. Na primer, deda Bora je podržavao Miloševića, ali on je najdivnija osoba na svetu. Ljubazan je prema susedima, brine se o svojoj porodici, a prema meni je bio izuzetno pažljiv.
• Naslov knjige na norveškom glasi "Leđima prema svetu. Portreti iz Srbije". Da li ovakav naslov i dalje važi za ovaj prostor?
– Mislim da i dalje postoje dva tabora. Deo koji i nije i onaj koji jeste otvoren prema Evropi i svetu.
• Da li su neke nacije sklonije totalitarnom načinu mišljenja od drugih?
– Verovatno jesu. Totalitarni režimi su dominantni u muslimanskom svetu. U Rusiji je totalitarizam dugo bio na snazi. Međutim, mislim da su Srbi skloniji demokratskom poretku, uprkos tome što pojedinci misle da Srbi još nisu spremni za demokratiju.
• Pričali ste sa suprugom ratnog zločinca i sa izbeglicama. Kako ste doživeli njihovu priču?
– Posebno me je dotakla sudbina izbeglica, petočlane porodice koja je pet godina živela u jednoj prostoriji. Tada sam počela da se pitam kako se Srbija stara o sopstvenim izbeglicama. Na Kosovu su imali posao i kuću, a odjednom su izgubili sve. Mislim da nisu zbrinuti onako kako zaslužuju. Pogodila me je i priča žene čiji je muž zatvoren zbog ratnih zločina. Ona ne zna koja je njegova krivica, da li da veruje njemu ili Haškom tribunalu. Izabrala je da veruje mužu.
• U bestseleru "Knjižar iz Kabula" istraživali ste Avganistan. Šta Vas podstiče da pišete o drugačijim i ratom zahvaćenim područjima?
– Uvek je to radoznalost. Želim da saznam šta se uistinu dešava. Na zadatak u Avganistan i Irak me je poslala televizijska stanica NRK, posle terorističkih napada na Njujork septembra 2001. godine. Posle obavljenog posla odlučila sam da se vratim i da se bolje upoznam sa tamošnjom kulturom, živeći jedan period u avganistanskoj porodici. U knjizi stvari možete da doživite i opišete dublje. U novinarstvu se ipak držite samo površine. Kroz knjigu, priča se razvija, vremenom izdvajate psihološke portrete ljudi, i njihovu sposobnost da se prilagode promenama. Verujem da je tako slika potpunija.
• Kakve utiske nosite iz Srbije?
– Uživala sam ovde. Ljudi su mi se stvarno svideli. Vrlo su otvoreni i ljubazni i teško mi je da ih povežem sa teškoćama koje su preživeli.
Marina Vulićević
[objavljeno: 30.10.2006.]
