Izvor: Politika, 10.Feb.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jahanje u legendu
Ni sa „Čovekom zvanim hrabrost” Koenovi nisu nadmašili sami sebe, ali jesu ostali dosledni sebi i svom autorskom pogledu na svet
Od našeg specijalnog izveštača
Berlin – Kretanje po poznatom terenu, bez prevelikih dramatičnih ili emocionalnih rezonanci, jednodimenzionalnost i priče i likova, neke su od osnovnih karakteristika filma „Čovek zvani hrabrost” Itana i Džoela Koena, s kojim je počeo 61. Berlinski festival, a uskoro će ga gledati i naša >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << publika na Festu.
Posle premijere, dilema više nema. „Fargo” je još uvek i najbolji i najzaokruženiji film Koenovih. Ni sa „Čovekom zvanim hrabrost” („True Grit” ) Koenovi nisu nadmašili sami sebe, ali jesu ostali dosledni sebi i svom autorskom pledoajeu zbog kojeg su sa razlogom i voljeni i cenjeni, i od strane publike i od strane kritike.
Film „Čovek zvani hrabrost” jeste odlično produkcijski urađen, dobro odigran i dovoljno humoran, uz to je i vestern, pa ga sve to zajedno čini dovoljno primamljivim i za evropsku publiku koja voli ovaj pomalo zaboravljeni žanr. Ona – američka, već je na njega reagovala izvanredno (tamo je ovo jedan od najgledanijih Koenovih filmova), ali se to nekako i očekivalo. Em je Amerika i istorijski zemlja kauboja i delilaca pravde oružjem u slobodnoj prodaji, em je ovde reč i o rimejku istoimenog filma Henrija Hataveja iz 1969. godine prema hit-noveli Čarlsa Portisa, sa legendarnim Džonom Vejnom koji je za ulogu maršala Kogburna osvojio i svog jedinog Oskara. Uz sve to ide i činjenica da su Koenovi za Vejnovu „reinkarnaciju” u ulozi jednookog podebljeg maršala odabrali vrsnog glumca i veliku zvezdu Džefa Bridžisa i pridružili mu takođe zvezdane, a za publiku veoma privlačne, Mata Dejmona (teksaski rendžer Labif) i Džoša Brolina (ubicu Čejnija), kao i malenu Hejli Stajnfeld za lik 14-godišnje Mati Ros koja u potrazi za ubicom oca pokreće čitav mehanizam ovog filma. Svi ovi, gore navedeni, razlozi doprinose velikoj uspešnosti ovog filma na domaćem (američkom) terenu, što je rezultiralo i osvajanjem velikog broja nominacija za Oskare.
U ovom prvom utisku o filmu valja još dodati da je film „Čovek zvani hrabrost” i svojevrsni pokušaj Koenovih da tragaju za novim u poznatom ambijentu, uz želju da se što više drže Portisove knjige, a što manje vestern klasika. Taj pokušaj, međutim, samo je delimično uspeo, i to uglavnom zahvaljujući upotrebi čuvenog koenovskog crnog i „iščašenog” humora koji proizilazi iz bujice dijaloga, kojima i inače (pre)obiluje ovaj film.
Braća Koen ne grade ovde mit o maršalu Kogburnu, već predu priču o devojčici koja ga je, kao svojevrsnog sudskog šerifa (sudski policajac) – jedna od najstarijih institucija američkog reda i zakona ustanovljena još 1789. godine, unajmila kako bi osvetila ubijenog oca.
Jedna mala pametnica i dva američka šerifa (pozitivni negativci) čine trojac ovog melanholičnog i atmosferskog vesterna, koji jaše u filmsku legendu. Divlji zapad je predstavljen raskošnim slikama surovog pejzaža bez ulepšavanja zbilje, u filmu se vide i počeci institucionalizacije sudskog poretka, ali i brutalnost prizora pravne odmazde u Americi. Vestern-romantike iz vremena filmova sa Džonom Vejnom nema. Ima zato burnih aplauza nemačke publike – koja je u Berlinale palasu dočekala autore i protagoniste na nogama...
Dubravka Lakić
objavljeno: 11.02.2011.
.jpg)
