Izvor: Politika, 25.Nov.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je tu katarza kada se niko ne oseća krivim
Bojim se da savremena Srbija kao društvo pre nastavlja ideju samoupravnog voluntarizma i partijske podobnosti, nego što baštini istinsku ideju pluralizma i demokratije
Beogradska premijera filma „Hitna pomoć” Gorana Radovanovića biće održana večeras u 21 sat u Velikoj dvorani Doma sindikata. U igranom debiju autora dokumentarnih filmova „Kasting” i „Pileći izbori”, glavne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uloge tumače Vesna Trivalić, Nataša Ninković, Tanasije Uzunović, Nenad Jezdić, Sonja Kolačarić i Jelena Stupljanin. Priču o slomu poslednjeg evropskog totalitarizma 2000. godine, do kucanja srpske demokratije pred predvorje Evropske unije devet godina kasnije, Radovanović slika kroz razvoj službe hitne pomoći.
Ima li metafore u nazivu filma?
Inicijalno ne, naročito ne neke globalne metafore. Hitna pomoć, kao jedna od najosetljivijih institucija svakog zdravstvenog sistema, zgodan je dramaturški povod da se analizira sistem i njegovi konzumenti.
Govorite o 5. oktobrui očekivanimdemokratskimpromenama. Kako sada,devet godina kasnije, gledate na te događaje i nadu da će biti bolje?
Kao autoru bilo mi je bitno da zabeležim „zeitgeist” srpskog društva u kondenzovanom vremenu, obeleženom krahom totalitarizma i početkom nečeg novog što se zove demokratija. Tokom rada na filmu imao sam svest o istorijskom značaju sadržaja filma i njegovim objektivnim potencijalom za buduće generacije, bez obzira na autorsku subjektivnost. Za mene, snimanje ovog filma nije bila hladna rekonstrukcija onoga što se dogodilo, već vruća reinkarnacija nečega u čemu sam direktno učestvovao.
Jesmo li kao društvo doživeli katarzu tog 5. oktobra?
Nismo. Katarzu kao društvo možemo doživeti samo ako pojedinci, poželjno u što većem broju, lično dožive katarzu. Gde je tu katarza kada se niko ne oseća krivim, ni za šta? Ljudi koji su konzumirali titoizam i njegovu poslednju odumiruću fazu zvanu „era Miloševića”, danas su ugledni članovi raznih demokratskih stranaka, borci za ljudska i građanska prava. Ako dodamo da kao jedno totalitarno društvo nismo doživeli ni globalni krah komunizma 1989, a da su naše demokratske snage, osim malobrojnih izuzetaka poput Borislava Pekića, uglavnom regrutovane sa komunističkog fronta poražene partijske frakcije 1987, bojim se da savremena Srbija kao društvo pre nastavlja ideju samoupravnog voluntarizma i partijske podobnosti nego što baštini istinsku ideju pluralizma i demokratije. Za suštinske promene potrebna je ozbiljna duhovna samorefleksija koju većina pripadnika srpske društvene elite nikada nije imala.
Međutim, Vi ste nekim junacima filma podarili katarzu?
Na kraju mog filma junaci, doktorka Vera i devojka Nada, doživljavaju katarzu kroz skromni čin gradnje rampe na stepeništu koje ih spaja: čin koji se zove delatna ljubav. I ti junaci žive. Oni koji nisu doživeli katarzu u filmu su mrtvi, i bukvalno i metaforički, ili duševno bolesni.
Koliko nas je promenio 12. mart i atentat na premijera dr Zorana Đinđića?
Nije nas promenio. Izazvao je trenutne izlive kolektivne emocije koja nije nužno i katarzična, sa kako to obično biva, gorkim ukusom populizma. Brzo je došlo do prekomponovanja u stranci, na široj političkoj sceni, i u državi, što je u domenu racionalnog i praktičnog. Naslednici su neočekivano brzo rešili ostavinsku raspravu što i nije primereno za Srbiju. Iskreno, nikada neću moći da zaboravim licemerje pri izboru premijerovog naslednika u skupštini: aplauz i čestitanje. Za mene, uz Borislava Pekića, Đinđić je bio najobrazovaniji pripadnik nekomunističkog dela srpske demokratske scene.
Vaš film govori o našoj krhkoj demokratiji koja kuca na vrata EU. Ta vrata će uskoro biti otvorena. Čemu da se nadamo?
Ne znam, jer nisam političar. Ja sam samo filmski umetnik u slobodnom statusu, koji se bavi fenomenima srpskog društva. Znam da nas tamo ništa ne očekuje, a nadati se je legitimno, samo se plašim da nadu poistovećujemo sa snom. Ono što je preovlađujuće u srpskoj percepciji Evrope jeste magloviti uzor država poput Italije, Nemačke, ili Francuske. Niko ne govori o evropskim zemljama koje Srbija politički i kulturološki uporno odbija da upozna – Bugarskoj, Rumuniji, Grčkoj i Mađarskoj.
Ivan Aranđelović
-----------------------------------------------------------
Markesova škola svih svetova
Odnedavno ste na Kubi gde predajete na filmskoj akademiji koju je inicirao Markes. U kakvim uslovima radite?
Međunarodna filmska škola za film i TV u San Antoniju de Los Banjosu na Kubi osnovala je 1984. Markesova nevladina organizacija „Novi latinoamerički film” pod simboličkim i utopističkim sloganom „Škola svih svetova”, i odista je tako. Duh utopije je sveprisutan, i među studentima i među profesorima koji dolaze iz celog sveta. Pošto živimo u eri globalizma, i na Karibima je prisutna savremena digitalna tehnologija bez obzira na pionirske marame koje nose moja deca u kubanskim školama.
-----------------------------------------------------------
Poznanstvo sa Đinđićem
Poznavali ste Zorana Đinđića. Kakvog ga pamtite?
Osim sporadičnih susreta tokom snimanja aktivnosti srpske opozicije tokom devedesetih, radio sam i jedan ozbiljan intervju sa njim 1994. na nemačkom jeziku. Tada smo ustanovili da imamo nekoliko dodirnih tačaka: zajedno smo pali na prijemnom ispitu na odseku režije na FDU, studirali smo na istom filozofskom fakultetu i istog dana smo izneli naše dečake iz porodilišta, jula 1993. Tokom opozicionih mitinga često je bio predmet pažnje moje kamere: njegovi krupni
[objavljeno: 26/11/2009]
