Izvor: Politika, 18.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvorac za snimanje filmova strave
Iako pod zaštitom države, kastel u Vlajkovcu iz 1859. godine pretvoren u ruinu
Vršac – Nema kuće u Vlajkovcu kod Vršca koja je toliko zapuštena kao dvorac u glavnoj ulici, pored međunarodnog puta koji vezuje Beograd sa Vršcem i graničnim prelazom. Ruina je idealno mesto za snimanje filmova strave.
Da sve bude tužnije, ova nekadašnja arhitektonska lepotica, sagrađena davne 1859. godine, pod zaštitom je države. Njen višedecenijski nemar gotovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da ju je dokusurio.
Spratni kaštel je podigao Đerđ Močonji, a kasnije ga je, zajedno sa imanjem, 1888. godine, nasledila grofica Georgina Bisingen-Nipenburg, rođena Močonji. Posle prvog svetskog rata, 1919. godine, ovoj bogatoj porodici je oduzet deo imovine, ali joj je ostavljen dvorac sa izvesnom površinom oranica. Lepotu je zadržao sve do pedesetih godina prošlog veka.
Nakon nacionalizacije celokupne imovine Bisingenovih, kaštel je sve više propadao. Naročito od kada su iz njega iseljena deca ratna siročad. Staraoci su brinuli o deci i građevini, kao i o velikom i lepo uređenom parku. On je nekada imao fontanu, bio je ispresecan kanalima i mostićima, ukrašen gvozdenim ogradama satkanim od kovanih ukrasa. Sada je spao na oko pet hektara. Samo njegov manji deo ima staraoca. U njemu su velika stoletna stabla, a ima čak i retkih biljnih vrsta.
Pre ravno 53 godine u dvorac se uselilo Poljoprivredno dobro „Ogled”, kada je počeo njegov kraj. Odmah je nastalo preuređenje i prilagođavanje enterijera potrebama novih stanara. Uselili su se neki novi ljudi koji su doneli i novu (ne) kulturu stanovanja. Počelo je uništavanje onoga što je zatečeno.
– Sećam se priča starijih meštana o životu kaštelana, posebno dveju kćerki Bisingenovih, koje su obožavale jahanje. Zajedno sa roditeljima, koji su se vozili kočijama, one su, jašući na konjima, obilazile veliko imanje. Prvi put sam u ovaj dvorac ušao oko 1950. godine. Mozaik u holovima mi je i danas pred očima, kao i starinski nameštaj i masivna vrata, ukrašena raskošnim duborezom. Bio je to praznik za oči, kaže Milorad Kapelan, rođeni Vlajkovčanin.
Dvorac je u takvom stanju da bi ga i sam Hičkok poželeo za najstravičnije filmske scene. Na krovu su veliki otvori, prozori su rasklimatani i polomljeni, fasada oronula, u uništenim prostorijama debele niti paučine... Rečju, dvorac žudi za domaćinom koji bi mu vratio bar deo nekadašnjeg sjaja.
J. Danilović
[objavljeno: 19/03/2008]
