Izvor: Politika, 14.Mar.2012, 01:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad aplauzi utihnu
Pesimisti će reći da je kandidatura došla prekasno, optimisti da bi trebalo sačekati da EU izađe iz krize, dok bi realisti i u postojećim okolnostima morali potražiti sve mogućnosti koje novi status Srbije donosi
Srbija je dobila kandidaturu za članstvo u EU i time napravila do sada najvažniji korak na putu koji je izabrala pre jedanaest godina. I dok bi ta vest do pre samo koju godinu naišla na opšte odobravanje i podršku domaćih političara i javnosti, danas su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reakcije podeljene. Većina i dalje smatra da je članstvo u EU nacionalni interes Srbije koja „samo na evropskom putu” može naći rešenje svojih problema. Deo javnosti, međutim, sumnja u to pitajući se nije li cena ulaska Srbije u EU previsoka i da li je poljuljana unija uopšte u stanju da Srbiji ponudi oslonac kakav su nekada imale zemlje „istočnog” i „južnog širenja” EU. Štaviše, kriza kroz koju prolaze ove druge (Grčka, Španija i Portugalija) dovodi u pitanje sam razvojni model unije.
Tako je i u Srbiji na dnevni red došlo pitanje „cene Evrope i cene ne-Evrope” kojim su se svojevremeno bavile članice EFTA. Švedska, Finska i Austrija su zaključile da bi za njihove privrede „cena ne-Evrope” bila previsoka i 1995. godine su ušle u EU. Švajcarska, Lihtenštajn, Norveška i Island zaključili su suprotno i do danas su ostali izvan EU iako su pristupili „šengenu” i nekim drugim sporazumima EU. I jedne i druge, međutim, pažljivo su izračunale političke i ekonomske dobitke i gubitke članstva u EU i na osnovu toga donele odluke. U Srbiji, osim retkih pokušaja (M. Crnobrnja), do sada nije napravljena ozbiljna procena a argumenate za i protiv ulaska u EU iznosestranke shodno njihovim viđenjima i izbornim interesima.
Kao i u prethodnom slučaju, u prilog ulaska Srbije u EU najviše govore ekonomski motivi: Srbija je evropska zemlja okružena članicama EU, njeni najveći trgovinski partneri su zemlje CEFTA i EU, iz unije je u Srbiju došla najveća pomoć a njen privredni i tehnološki razvoj poslednjih jedanaest godina bio je oslonjen na EU. Kriza „evrozone” upućuje na traženje alternativnih tržišta izvan Evrope u Rusiji i zemljama trećeg sveta. U slučaju Rusije to je i poželjno i moguće zbog sporazuma o slobodnoj trgovini. Iskustvo, međutim, govori da su u privrednim odnosima sa dalekim zemljama takve mogućnosti veoma male. Srbija nema mnogo proizvoda čiji se izvoz u daleke zemlje isplati.Crpski građevinci danas imaju žestoku konkurenciju na tržištima Magreba i Bliskog istoka a Srbija više nema banke koje bi mogle da prate i kreditiraju izvoz i građevinske radove na dalekim tržištima.
Kandidatura neće Srbiji doneti veća sredstva od onih koje već dobija od Evropske unije (oko 200 miliona evra) i tek bi posle 2014. mogla računati na nešto veća sredstva ali čak ni tada na fondove kakvi su nekada stajali na raspolaganju Grčkoj, Španiji i Portugaliji. Glavne koristi od kandidature zbog toga bi valjalo očekivati od privatnih ulaganja iako ni tu ne bi, zbog krize „evrozone”, u skorije vreme mogli očekivati čuda. Rast ulaganja bi se mogao očekivati samo na srednji i dugi rok i u tom pogledu podaci ohrabruju: prošle godine strana preduzeća u Srbiji su bila jedina koja su imala rast zaposlenosti (15 odsto), izvoz na tržišta EU zabeležio je značajan porast i u njegovoj strukturi raste udeo proizvoda višeg stepena prerade. Na primer, najveći izvoznik iz Srbije u Nemačku prošle godine bio je Simens a naredne godine najveći izvoznik u Italiju bi mogao postati Fijat.
Najčešći argument koji se kod nas navodi protiv ulaska u uniju je Kosovo pošto se, s dosta argumenata, upozorava da unija neće prihvatiti „novi Kipar” to jest ulazak zemlje „koja nema rešena granična pitanja sa susedima”. Za Srbiju Kosovo nije i neće biti sused i, po svemu sudeći, ovo pitanje će opterećivati svaki naredni korak Srbije u odnosima sa unijom, kao što je to bilo i tokom poslednjih šest meseci. Iskustvo, međutim, govori i da je vreme približavanja članstvu u EU ujedno i vreme koje nudi najviše mogućnosti za rešavanje spornih etničkih i teritorijalnih pitanja. Tako je bilo u slučaju Irske i Velike Britanije (Severna Irska), Austrije i Italije (Južni Tirol), Švedske i Finske (Olandska ostrva) i dr. Drugim rečima: ukoliko neko sporno etnički ili teritorijalno pitanje uopšte ima rešenje onda se ono nalazilo upravo pred vratima članstva u EU.
Svakako, ostaje mogućnost i da Kosovo, najveće od svih sličnih pitanja danas u Evropi, nema rešenja u ovoj generaciji ili da oslabljena EU više nema ona sredstva i instrumente kojima je pomagala rešavanje sličnih problema u prošlosti. Uprkos nedoslednostima Euleksa i greškama evropske diplomatije u vođenju pregovora između Beograda i Prištine unija ipak ostaje poželjan okvir za rešavanje kosovskog problema. Za sada samo evropski okvir pregovora sprečava eskalaciju srpsko-albanskih odnosa u novi oružani sukob. Drugo, Kosovo je bilo i ostalo evropski problem a devedesete su pokazale da mešanje vanevropskih zemalja u njega dovodi do ozbiljnih poremećaja i u samoj Evropskoj uniji. Iako pritisci na Srbiju povodom Kosova neće prestati ona će kao kandidat za članstvo u EU verovatno imati i nešto više mogućnosti i razumevanja da na njih odgovori.
Stoga bi i zaključak mogao glasiti da će u Srbiji pesimisti reći da je kandidatura došla prekasno i da više nema svrhe za Srbiju, optimisti će reći da je samo došla u nepovoljnom trenutku i da bi trebalo sačekati da EU izađe iz krize dok bi realisti i u postojećim okolnostima morali potražiti sve mogućnosti, kako poznate tako i skrivene, koje novi status Srbije donosi. To bi, verovatno, trebalo da bude i jedna od glavnih tema tekuće predizborne kampanje.
*Profesor Fakulteta političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 14.03.2012
Pogledaj vesti o: Kandidatura Srbije
