Izvor: Politika, 16.Jan.2012, 23:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čiji je bećarac
Konvencijom Uneska ustanovljen je i „Registar dobre prakse zaštite”, koji omogućava različitim državama da podnose zajedničke nominacije
Posle problematične nominacije ojkanja i njegovog priznavanja za hrvatsku ugroženu kulturnu baštinu na listi Uneska, na red je došao i bećarac. Naime, Hrvatska će, opet ne hajući za istovetno srpsko kulturno nasleđe, nominovati i bećarac.
U prvom broju časopisa „Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije”, Irena Ilić >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (Ministarstvo kulture Hrvatske) kaže da je ta država „izradila nove kandidature za bećarac, tradicijski vokalno instrumentalni napjev s područja istočne Hrvatske i nijemo kolo Dalmatinske zagore”?
Kada je o bećarcu reč, on se naveliko peva u Vojvodini, sve do Temišvara. A kada je o „nijemom” , „gluvom kolu” reč, onda bez BiH (RS) nemoguće je zamisliti mapu ovog blaga. Olivera Vasić (FMU) opominje: „Nemojmo napraviti grešku koju su učinili Hrvati zaštitivši nemo kolo i ojkaču, kada je to nasleđe ne samo Slovena Balkana, već i mnogo šireg prostora.”Imamo, dakle, priliku da argumentovano dovedemo u pitanje neke nekorektne nominacije. To može da, pored dosad urađenog, učini Ministarstvo kulture Srbije, odnosno, Nacionalni komitet za kulturno nematerijalno nasleđe Srbije.
Mladen Leskovac, autor antologije „Bećarac” (Matica srpska, Novi Sad, 1958, 1979), ističe da je bećarac nastao u Sremu, Bačkoj i Banatu „pa se onda preko Slavonije a kroz Šokadiju, i sa čvrstim a plodno sočnim staništem u njoj, spušta valjda tamo negde ka Kordunu i Lici, da bi onde, kao zaustavljen kakvom pregradom od kordona Vojne granice, kao presečen, naglo ustuknuo i umukao”. Bećarac ima i deseterački dvostih koji, za razliku od melodije, nije umukao, već se nastavlja upravo preko krajiško-dinarskih predela, ali u drugoj melodiji – ojkačkoj.
Primere bećarca Mladen Leskovac nalazi u pesmarici Petra Vukičevića (Sombor, 1844), „Bačvanskim pesmama” Stevana Boškovića (Novi Sad, 1862, 1879), i „Banatskim pesmama” P. T. (Novi Sad, 1863, 1866). U Matici srpskoj postoji pesmarica pravoslavnog sveštenika Nikole Begovića koji je u Kostajnici (1843) zabeležio primere bećaraca.
Poznata Begovićeva dela su: „Narodne pjesme krajiških Srba” i „Život i običaji Srba graničara”. Primere bećarca možemo naći i pod plaštom poslovica i kletvi u zbirkama Jovana Muškatirovića (Beč, 1787; Budim, 1807). Dragiša Živković navodi uticaj bećarca na srpske romantičare, Radičevića, Zmaja i Kostića.
Neke države na Balkanu danasinsistiraju na razlikama upravo kroz nematerijalno kulturno nasleđe, pre svega kroz jezik, i drugo. No, pored „Liste za hitnu zaštitu” i „Reprezentativne liste”, Konvencijom Uneska ustanovljen je i „Registar dobre prakse zaštite”, koji omogućava različitim državama da podnose zajedničke nominacije. Entoni Kraus(Unesko, Venecija) kaže: „Činjenica da se mnogi izrazi kulturnog nasleđa mogu naći sa svih strana državnih granica, otvara mogućnost za saradnju.” Jedan srpski bećarac iz prve polovine 19. veka kaže: „Bože, spari ko za koga mari,/ a raspari ko za kog ne mari.”
Povodom bećarca na Balkanu, dakle, rešenje je u zajedničkom (srpsko-hrvatskom) nominovanju. Time se poštuju ljudska prava i uvažava identifikacija srpske zajednice sa elementom baštine u kojem pronalazi svoj identitet i kontinuitet.
Nenad Grujičić
objavljeno: 17.01.2012.
Pogledaj vesti o: Kandidatura Srbije
