Izvor: Vostok.rs, 14.Nov.2015, 08:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uvek prva
14.11.2015. - Život je bajka – Ksenija Atanasijević, filozofkinja
Kada je početkom dvadesetog veka kročila u „muški” svet nauke, mlada Beograđanka nije ni slutila da će zbog ljubavi prema filozofiji i slobodnom mišljenju doživeti ogovaranja, spletke, špijuniranje, hapšenja.
Ksenija Atanasijević upamćena je u istoriji kao prva srpska filozofkinja, prva doktorka nauka Filozofskog fakulteta u Beogradu, prva nastavnica univerziteta u Kraljevini Srba, Hrvata >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << i Slovenaca. Reč PRVA veoma skupo je koštala, jer je tokom života stekla niz neprijatelja. Kako je uspela da se izbori za istinu i preko trnja stigne do zvezda?
Rođena je 5. februara 1894. godine u Beogradu, kao najmlađe, šesto dete Svetozara i Jelene Atanasijević. Posle nekoliko meseci majka joj je preminula, pa je odrastala kraj oca lekara i maćehe Sofije Kondić, učiteljice Više ženske škole. Rado je slušala njihove savete u vezi s obrazovanjem i od prvih razreda isticala se u učenju, prevođenju, sviranju klavira... Odbacivala je priče okoline da je nežniji pol stvoren samo za ulogu udavače i domaćice. Kada joj je u dvanaestoj godini umro otac, utehu je potražila u knjigama – buntovne junakinje Džordž Eliot i Dostojevskog hrabrile su je da se bori u životu.
Godine 1908. učestvovala je u demonstracijama ispred Narodnog muzeja, gde je (zbog nasilnog pripajanja Bosne i Hercegovine) do promuklosti vikala „Dole Austrija!”. Najviše se družila sa budućim književnikom Rastkom Petrovićem i njegovom sestrom Nadeždom, a od čuvene slikarke dobila je za uspomenu svoj portret sa šeširom. Pošto je jednom prilikom u njihovom salonu srela filozofa Dimitrija Mitrinovića, slušala ga je kao očarana. Za to vreme nestašni Rastko gurao je uz šapat: „Hajdemo napolje, taj ne zna šta govori!”
Učenje do iznemoglosti
Čim je počela studije filozofije sa klasičnim jezicima na Filozofskom fakultetu, strogi profesor Branislav Petronijević izdvojio je kao najdarovitiju. Uprkos najtežim zadacima stizala je da ide i u pozorište, na izložbe, korzo... Tokom pauze na fakultetu, u Prvom svetskom ratu, gradivo je učila sama. Nakon tužnih vesti da joj je brat poginuo na frontu i da je Nadežda kao dobrovoljna bolničarka podlegla tifusu, opet se okrenula umetnosti. U narednim godinama muzicirala je, pozirala slikaru Urošu Prediću, sa piscem i prevodiocem Ilijom M. Petrovićem pokrenula književni časopis „Dan”. Učila je do iznemoglosti, zbog čega je, po sopstvenom priznanju, izgledala „kao utvara smrti”. Dana 21. juna 1920. godine diplomirala je s ocenom deset! Međutim, pored čestitki dočekala su je čaršijska ogovaranja da je u ljubavnoj vezi s profesorom, što je u pismu prijateljici opisala kao „zlonamerna lupetanja”.
Zbog nastavka studija boravila je u Ženevi i Parizu: sa znanjem francuskog, nemačkog, engleskog, ruskog, starogrčkog i latinskog jezika koristila je biblioteke i slušala predavanja. Prihvatala je pozive za druženje, ali ne i zahtev kolege da se prikloni ruskim boljševicima. Poput Platona, smatrala je da komunizam nije za mase. Po povratku kući u svojoj dvadesetosmoj godini, bila je prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu! Rad o učenju Đordana Bruna (renesansnog mislioca spaljenog na lomači 1600. godine) odbranila je pred petoricom profesora i prepunom salom. Veličanstven uspeh jedan član komisije ispratio je „pohvalom”:
„Verujete li vi, kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?”
Ksenija se potom zaposlila u gimnaziji u Beogradu, pa je premeštena u Niš. Osećala se loše jer nije mogla da se bavi naukom i napreduje. Na predlog Branislava Petronijevića, krajem 1923. godine, uspela je nakon žestokih rasprava da postane prva docentkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Odluka je praćena podsmehom:
„Jedna mlada devojka govori o Šopenhaueru, jedan starac o ljubavi.”
Čak su se i neki profesori čudili kako je moguće, u zemlji gde žene ponegde još ljube ruku mlađim muškarcima, tražiti ravnopravnost za katedrom!? S druge strane, feminističko udruženje „Ženski pokret” (kome je i Ksenija pripadala) primilo je vest sa „neopisano prijatnim uzbuđenjem”.
Nemoć pred dvoličnošću
Već prvog radnog dana mladu filozofkinju jedan kolega dočekao je rečima „Dobrodošli u pakao!” Sve je pripisala šali i radovala se što su je studenati dobro primili. Ali, kada je u štampi dala nepovoljnu kritiku knjige profesora Nikole Popovića, pokrenula je lavinu neprijateljstva. Usledila su uhođenja, omalovažavanja, smicalice. Kap u čaši prelio je njen zahtev za unapređenje – tada su je napali kako je prepisala doktorski rad. Varoš je dobila novu temu za ogovaranje i zlurado likovanje. Međutim, komisija je na zasedanju zaključila kako se optuženoj za jedini „greh” može uzeti što u nekim tekstovima nije navodila izvore o biografskim podacima filozofa. Objašnjenje se pojavilo u javnosti tek sedam godina kasnije a za lažne optužbe niko joj nije uputio ni reč izvinjenja!
Pošto netrpeljivost i zavist nisu uspeli da je slome, držala je predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu, u Atini, Parizu, Sofiji, po gradovima Jugoslavije, na radiju. Ujedno se borila i za prava žena, sa željom da se vaspitanje dece unapredi: navodila je primer poznanice koju je brat iz ljubomore udarao pesnicom u leđa, samo zato jer je u školi nagrađena knjigom. Pored brojnih tekstova u časopisima, napisala je „Filozofske fragmente” u dva dela. Ali, dok su je u inostranstvu dočekivali s priznanjima i pohvalama, u domaćem okruženju tvrdili su da „isuviše mudruje”.
Kad je 1935. godine trebalo da joj produže ugovor za posao, na noćnoj sednici uskratili su joj poverenje. U zamerkama je navedeno da ne odgovara kao ličnost, jer je navodno uobražena, ohola, nedruštvena, usedelica. Glasovima malobrojnih prisutnih zaključeno je: „Gospođica je propala!” Povređena nepravdom Ksenija se obratila listu „Politika”, gde je na uvid javnosti iznela dokaze o hajci i zlostavljanju (danas poznatijem kao „mobing”). Dobila je podršku od Bete Vukanović, Zore Petrović, Desanke Maksimović, Sime Pandurovića, Momčila Nastasijevića i drugih viđenih ljudi. Usledilo je objašnjenje nadležnih da su je sklonili s fakulteta „za njeno dobro”, kako bi mogla da ode u inostranstvo!? Zgrožena dvoličnošću, Ksenija je 24. marta 1936. godine podnela ostavku, a u međuvremenu je čuvena „Enciklopedija Britanika” preporučila njen rad o Đordanu Brunu.
Pošto nije imala druge prihode, počela je da zarađuje prevođenjem filozofskih i psiholoških knjiga. Na osnovu gorkog iskustva napisala je raspravu „Likovi intrige”, gde je navela četiri tipa spletkaroša – glupaka, inkvizitora, ucenjivača i torbara. Podsticana radoznalošću proučavala je i indijska učenja, tarot, magiju... Duhom je postajala snažnija, ali telesno je kopnila. Zbog malokrvnosti opredelila se za moderno lečenje visokofrekventnom strujom, ne znajući da će u doktoru Milanu Markoviću steći ljubav života. Posle nekoliko susreta primetila je da su im osećanja obostrana, pa se nadala da će njen tada oženjeni izabranik postati slobodan čovek.
Dvostruko „ne”
Od 1938. godine radila je u ministarstvu prosvete, vodila književne strane u listu „Pravda”, usavršavala se kao „privatni naučnik”. Kada je krajem oktobra 1940. godine, s prijateljicom Zorom Stanković, iznajmila petosoban stan u Ulici gospodar Jovanovoj 49, rasplamsala je čaršijske priče da kao „sledbenica Sapfo” voli isti pol. Mnogi su je ogovarali i zbog žureva koje je svakog četvrtka pravila u salonu, uz okupljanje filozofa, glumaca, operskih pevača, slikara, vajara. Sledeće godine bulevarski listovi „Balkan” i „Veče” proglasili su je „nemoralnom”: objavili su pisma koja je uputila doktoru Markoviću, koji se upravo razvodio.
Početak Drugog svetskog rata dočekala je u Beogradu, iako su joj prijatelji savetovali da se skloni, jer je od 1933. godine u novinama i na predavanjima osuđivala Hitlerove progone Jevreja. Hrabro je odbila da potpiše Nedićev „Apel srpskom narodu” protiv komunista, što je kasnije objasnila rečima:
„Ali i oni su ljudska bića i moji sugrađani, koje je fašistički okupator progonio kao divlje zveri.”
Na osnovu dojave, u jesen 1942. godine, nemački oficir i agent Gestapoa upali su joj u stan i posle pretresa odveli je u Ratnički dom na saslušanje. Usledilo je ispitivanje: da li se pod njenim krovom okupljaju masoni, da li je partizanima nosila oružje u šumu, da li je imala predavanja u Jevrejskom domu? Držala se hrabro, ali kada su je pustili kući drhtala je kao prut.
Mudrac u biblioteci
Za vreme rata radila je u Narodnoj i Univerzitetskoj biblioteci, trpela hladnoću i nestašice hrane. Morala je da prodaje stvari crnoberzijanacima, pa je ostala bez srebrnine, knjiga, klavira... Iscrpljena i malaksala, spala je na svega četrdeset kilograma, sve dok se nije odrekla brilijantskog prstena i uz bolju ishranu popravila. Međutim, ni u najtežim danima nije zaboravljala na nauku: držala je časove jednom gimnazijalcu (Đorđe Vid Tomašević, kasnije profesor antropologije na Bafalskom koledžu Njujorškog državnog univerziteta), sređivala svoje radove iz novina, pisala nastavak „Filozofskih fragmenata”. Molila se bogu da rat i bombardovanje prestanu, a u dnevniku je zabeležila:„Verujemo u zaštitu od strane viših sila. Bez te vere bilo bi vrlo teško postojati.”
Nadežda Petrović, Ksenija Atanasijević, 1912, Spomen zbirke Pavla Beljanskog
Po oslobođenju zemlje za Kseniju su nastupile nove nevolje. Zbog optužbe da je uticala na prijatelja Milana Grola da 1945. godine podnese ostavku u prvoj posleratnoj vladi, iznenada je uhapšena. Uverila se da iza svega stoji kolega Dušan Nedeljković, koga je 1921. godine u Parizu odbila kad je tražio da se priključi boljševicima. Posle nekih zahteva da se čak osudi na smrt, mnogi ljudi počeli su da je brane: dokazali su da je među prvima napadala fašizam i da nije potpisala Apel protiv komunista. U zatvoru je bila od 25. aprila do 17. maja 1946. godine, a izašla je narušenog zdravlja.
Sa doktorom Milanom Markovićem, koji je rat proveo u zarobljeništvu u Nemačkoj, sklopila je brak 14. marta 1947. godine. Nastavila je da radi u biblioteci do penzije i istoričar umetnosti Dejan Medaković opisao je rečima:
„Kao pravi mudrac podnosila je poniženje za nepočinjene grehe.”
Taman kad je mislila da su sve bure prošle, dočekale su je nove optužbe. Posle saslušanja zbog sumnji u špijunažu, knjige i predavanja zabranjeni su joj na neodređeno vreme. Filozofkinja koja je smisao života videla u stvaranju, 1948. godine zapisala je u dnevnik: „Možda bi bilo najbolje umreti.” U doba dok su se isticali Marks, Engels i Lenjin, njeno delo proglašeno je „mračnjačkim i nazadnim”, čak i „komičnom starudijom”. Zabranu je uspela da skine tek pedesetih godina, pošto su njenog neprijatelja Nedeljkovića isključili iz Komunističke partije.
Revolucijom dobra protiv zla
U javni život vratila se 1954. godine, kada je u listu „Republika” napisala tekst sa potpisom „Dr K. A.”. I „Nin” je preneo jedan njen raniji rad, a urednici enciklopedija zvali su je da dostavi lične podatke. Od tada je sarađivala sa časopisima, dok je sama objavila knjigu „Smisao i vrednost egzistencije” 1968. godine. Držala je predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu pred punom salom, zbog čega je nagrađena poveljom za saradnju. Godine 1972. časopis „Filozofske studije” posvetio joj je prvi broj, koji joj je uručen na svečanosti. Usledili su i zvanični pozivi iz SAD da kao predavač gostuje na univerzitetima, što nije mogla da prihvati zbog slabog zdravlja. Na „poslednjoj stanici” sabirala je iskustva, uz zaključak da je najveći uspeh „umreti sa svešću da se pod teretom postojanja nismo slomili”.
Ksenija Atanasijević umrla je 28. septembra 1981. godine, a većina njene ostavštine pohranjena je u Muzeju Srpske pravoslavne crkve. Ustanovljeno je da nedostaje rukopis trećeg toma „Filozofskih fragmenata”, za kojim se i dalje traga. Narednih decenija objavljene su joj i knjige „Srpski mislioci”, „Antička filozofija”, „Etika feminizma”, „Portreti žena”, a Ljiljana Vuletić napisala je divnu biografiju „Život i misao Ksenije Atanasijević”.
Kao najbolji sudija, vreme je pokazalo da su stavovi prve srpske filozofkinje preteča savremenih zahteva o poštovanju ljudskih prava, ravnopravnosti polova, pacifizmu, antifašizmu, uvažavanju narodne mudrosti... Danas se proučava njena „filozofija utehe”, koja polazi od pretpostavke da bog postoji, jer pravo znanje izmiče čoveku zbog nesavršenosti čula. Prihvaćeno je da vera može da olakša život i smrt, kao i da se „revolucijom dobra” neprestano mora suprotstavljati zlu. Upravo na taj način Ksenija je uspela da se izbori za svoje delo, ali i da pomeri granice u društvu i prokrči put drugim umnim ženama.
Autor: Vesna Živković,
Zabavnik
