Izvor: Vesti-online.com, 14.Feb.2014, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Usud zagraničnih Srba

Kako pukne aber o izborima u Srbiji, iz vlasti u Beogradu krenu napadno brižna obraćanja i obećanja našim ljudima širom sveta. Više puta oprobano i patentirano političko licemerje prema pripadnicima srpskog rasejanja predstavlja posledicu nepostojanja celovite državne politike koja se u otadžbini vodi već godinama prema zagraničnim Srbima, ali je uvek maskirana namerom da im se malo ušlihta zbog onih pet-šest milijardi dolara koje u duhu istinskog patrotizma svake godine legnu u zavičajne >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << džepove. Ni ovi izbori neće biti izuzetak od takve prakse.

Dr Radivoje Petrović

Iako je od oktobarskog prevrata 2000. godine prošlo mnogo vremena, a odnosi matice i rasejanja prolazili kroz različite faze, čini se da poverenje naših iseljenika i ljudi u rasejanju prema sopstvenoj zvaničnoj državi nikad nije bilo tanje. Ideološke predrasude koje su nekada opterećivale brižniji odnos Srbije prema svojoj raseljenoj deci danas su zamenjene surovim i bezosećajnim očekivanjima da Srbi iz sveta pomažu maticu do iznemoglosti, a da ova zauzvrat ne ponudi ni lepu reč. To je savremeni usud srpskog rasejanja.

Nije li nedavno premijer Srbije opleo iz čista mira po pripadnicima našeg iseljeništva, zamerajući im da su beznačajni i nedovoljno uticajni u svetu da bi pomogli otadžbini, kao što je to slučaj sa drugim narodima, ne nalazeći ni trunke samokritike za sebe i svoje prethodnike koji su dobrim delom tome kumovali. Biće da je nezadovoljan sve glasnijim kritikama zvanične politike koja stiže od Srba iz sveta, šef srpskog kabineta samo izrazio na svoj način ono što se već godinama kruni na relaciji matica-dijaspora, a reč je o međusobnom poverenju.

Pozvati posle toga ljude da izađu na izbore više je od političkog licemerja, tim pre što je već i vrapcima znano da nemogućnost elektronskog glasanja u dijasporskim uslovima znači "zovem na glasanje, a molim Boga da ne izađeš".

Zakonitost je i da se zajedno sa raspisivanjem izbora promoviše neki novi model za pelješenje Srba u svetu. Nedavno je neko izašao sa idejom o banci dijaspore, starom koliko i samo srpsko iseljavanje. Izgleda da jedino našim političarima nije jasno da ona čuvena "kada bi svaki Srbin u svetu dao po samo jedan dolar ili evro..." odavno ne drži vodu i služi samo za zamajavanje naivnih. Srbi iz rasejanja već daju zavidnu sumu i kolektivno gledano predstavljaju uglednog proizvođača 15 odsto društvenog proizvoda Srbije. To što se ta suma u zanemarljivom delu koristi za investiranje (stručnjaci kažu samo jedan odsto), najvećim delom pada na dušu rasipničke i neorganizovane vlasti u otadžbini.

Srpska dijaspora novac ulaže tamo gde je najnužnije, pomaže svoje najbliže da prežive i delimično investira u zemlju i nekretnine, gde je u srpskim uslovima najsigurnije. Zahvaljujući tom nesrećnom jednom procentu investicija u Srbiji se zaposli 20.000 radnika. Da ima poverenja u državu Srbiju i da se na zagranične Srbe ne gleda kao na kasicu-prasicu, koju nije teško ni razbiti kad zatreba novac, iskorišćenost novca iz inostranstva bila bi daleko veća. Da se investira svih 15 odsto, godišnje bi radno mesto u Srbiji našlo 300.000 duša. Malo li je?

Dobri poznavaoci života u srpskom rasejanju primetiće da su primetno nestali iz javnosti ljudi koji su samo pre nekoliko godina najavljivali svoj poslovni povratak u otadžbinu. Kako to da se u Srbiji niko ne zainteresuje gde je Branko Tupanjac, Slobodan Pavlović, Martin Selak...? Šta je sa našim istaknutim naučnim imenima među više od 6.000 srpskih doktora nauka po svetskim univerzitetima? Znaju li u vrhu Srbije da je, recimo, dr Gordana Vunjak Novaković iz Njujorka, čak peti rangirani naučnik na američkoj listi, naše gore list? Hoće li ih ikad pozvati, osim na izbore, ili ih se u Srbiji - plaše?

Nastavak na Vesti-online.com...