Izvor: Politika, 05.Dec.2012, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tim na terenu važniji od tima u loži
Već godinama vlast u klubovima preuzimaju oni koji obećaju da će da dovedu jače sponzore, ali, finansijska moć, ipak, izvire na igralištu
Pred Crvenom zvezdom su ponovo izbori. Među onima koji je vode ka njima ima i onih koji su kao glasači dali legitimitet ili poslužili kao dekoracija onima od pre nešto više od pola godine. Njihovi glasovi su bili kapi u bujici, koja je dovela i do promene Statuta na Skupštini kluba.
Moguće je da su u međuvremenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oni i uticajni prijatelji kluba uočili da to vodi u ćorsokak, pa je sada na delu neka vrsta kontrareformacije ili, ako je nekome shvatljivije, kontrarevolucije. Međutim, bez obzira na tu uslovnu podelu, ne samo u Zvezdi, i ne samo kod nas, nego u gotovo celom svetu, osovina oko koje se sve vrti ostaje ista.
Vlast u klubovima se osvaja obećanjima da dolazi jak sponzorski tim. Još ako je neko u dugovima do guše, kao što je to slučaj s Crvenom zvezdom, onda se nekako podrazumeva da su to i najvažniji igrači. Međutim, ipak je onaj tim na igralištu važniji od onog u loži.
Sponzori ne poklanjaju novac. Ulaganje nije dobrotvorni prilog, jer svako ko nešto da očekuje da mu se to bar vrati. Razume se, niko nema ništa protiv i da zaradi na tome. Štaviše, da nisu takvi bolećivi kakvi jesu, to bi i trebalo da im bude jedini cilj prilikom odlučivanja na čiji će račun da uplate finansijska sredstva.
A igračima iz lože ne može uloženo (posle nekog vremena se ispostavi da je to bila pozajmica) da se vrati, ako te pare ne zarade igrači na igralištu. Sportski uspeh ne znači automatski i finansijski uspeh. Partizan je, na primer, pet godina uzastopce prvak države, ali i u njegovoj blagajni ima paučine.
Dakle, da bi se preživelo nije dovoljno da se bude šampion. To čak može i da dodatno optereti kasu ukoliko nema odgovarajućih prihoda. Greška je što se misli da klub svojim imenom (privlačenje sponzora, uzimanje kredita od banaka, pozajmica od prijatelja kluba) može to da obezbedi.
Crvena zvezda se na to oslonja tako reći 20 godina. I evo dokle je stigla.
Omča se steže bez zarade od same utakmice. Ako klub od prodaje ulaznice ne može da pokrije troškove za njeno priređivanje, onda se postavlja pitanje kakva je svrha da se radi nešto što donosi gubitke.
Prema računici onih koji su u Zvezdi rešavali tu kvadraturu kruga da bi joj se isplatila utakmica na njenom stadionu treba da bude najmanje 25.000 gledalaca, koji bi platili 500 dinara za ulaznicu. To izgleda preskupo za naš narod.
Možda tako i jeste. Ali, da li bi tako bilo i kada klubovima jedini cilj ne bi bili bodovi, nego što broj prodatih ulaznica.
Fudbalerima (i trenerima) premije zavise od pobeda, a ne od toga koliko je karata kupljeno. I oni nemaju nikakav razlog da igraju tako da ljudi plaćaju da bi ih gledali. Da je fudbal bez publike besmislen sete se samo kada zbog kazne igraju pred praznim tribinama. Ne smeta im kada u gledalištu ima toliko publike da može da se prebroji.
Kad ne ide treneri menjaju igrače, predsednici trenere, a predsednike oni iz lože uz podršku onih sa određene tribine. Kada se to menja uglavnom je važno da ime onog ko dolazi jače zveči od onog ko odlazi. Tako je, na primer, dovoljno da je neko bio dobar fudbaler i mi njegovo igračko umeće poistovećujemo sa trenerskim.
Danas predsednik nije predsednik ako seriju nezadovoljavajućih rezultata ne preseče smenom trenera. A on i uprava bi trebalo baš tad da zalegnu za njega, jer su ga oni i doveli.
Treneri su to i zaslužili, jer se ponašaju kao diktatori. Trener koji drži do sebe ne dozvoljava da mu se iko meša. Ali, ako je na pogrešnom putu ceh plaća klub.
Igrače, čak i u nižerazrednim klubovima, dovode iz belog sveta. Da su bile ovakve okolnosti nekada pitanje je da li bi Džajić igrač dobio priliku u Crvenoj zvezdi. Da li je danas Džajić predsednik za to da se takav igrač traži na Ubu ili po preporuci nekog menadžera u Latinskoj Americi.
Čak i kada se pojave perspektivni igrači, a baš je Dragan Džajić bezbroj puta pokazao da ume da odvoji žito od kukolja, naši klubovi, Crvena zvezda nije izuzetak, ne uzimaju kredit da te najbolje zadrže, nego svoju finansijsku politiku zasnivaju na njihovoj prodaji.
Na kraju, nema igrača u našoj ligi kome je igranje za Zvezdu, Partizan, Vojvodinu ili neki drugi klub – cilj. Svima njima oni su prolazna stanica za odlazak u inostrane timove. I vrzino kolo se zatvara.
Ivan Cvetković
objavljeno: 05.12.2012.
Pogledaj vesti o: Izbori
