Izvor: Blic, 28.Mar.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija u dve kolone
Pred nama su četvrti, i to svi vanredni, parlamentarni izbori posle 5. oktobra 2000. godine, što znači da su održavani u proseku na svakih 22 i po meseca. Sama ta okolnost nameće bar dva zaključka. Prvi je da u periodu od izbora prve demokratske i reformske vlade, na čelu sa Z. Đinđićem (kraj januara 2001.), do danas, dakle za nešto više od sedam godina, nije došlo do formiranja stabilne vlasti koja bi delovala u kontinuitetu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bar jedan pun mandat. A to je minimalni period u kome su mogli biti postavljeni temelji novog demokratskog, ekonomskog, pravnog i uopšte vrednosnog sistema u skladu sa evropskim standardima.
Drugi zaključak je da, realno gledano, očekivani veliki rezultati nisu ni mogli biti ostvareni od strane vladajućih koalicija od 5. oktobra 2000. godine do danas. Naime, DOS-ova postoktobarska koalicija bila je toliko programski raznorodna da je već prilikom svoga formiranja bila osuđena na neuspeh, pošto joj je jedini čvrst zajednički imenitelj bio rušenje autoritarnog Miloševićevog i radikalskog režima. Posle sledećih vanrednih parlamentarnih izbora (decembar 2003) u februaru 2004. godine formirana je manjinska vlada Srbije (DSS, G17 plus i SPO) uz podršku SPS-a! Sadašnja vlada (kojoj je prestao mandat 13. marta) izabrana je na osnovu vanrednih izbora 21.1.2007, tek 15. maja 2007, posle puna tri meseca političkog pogađanja, trgovine i ucena (pre svega od strane DSS). U njoj su se, posle izlaska DSS iz DOS-a i Đinđićeve vlade, sredinom 2001. godine, dakle posle skoro punih šest godina, opet u zajedničkoj vladi našle DS i DSS. Drugim rečima, u zajedničkoj vladajućoj koaliciji, od oktobra 2000. godine do danas, provele su svega 16 meseci ispunjenih uzajamnim nepoverenjem i suštinskim neslaganjima. Glavni razlog su velike političke razlike između DS i DSS-NS, naročito poslednjih meseci, u pogledima na uslove i tempo evropskih integracija, na način daljeg rešavanja kosovske krize i na saradnju sa Hagom.
Predstojeći parlamentarni izbori, po prvi put posle oktobra 2000. godine, vode ka stvaranju predizbornih i postizbornih koalicija koje su programski i politički logične i funkcionalne. To, pre svega, znači da najzad i u Srbiji, poput političkog i parlamentarnog iskustva demokratskih evropskih društava, dve velike vodeće stranke (DS i SRS) čine okosnicu dva političko-stranačka bloka kao osnove budućih parlamentarnih većina, odnosno vladinih koalicija. Prvi čine radikali kao klasična nacionalistička desnica i srodne partije desnog centra (DSS i NS). Drugi blok čine partije levog političkog centra i centra (DS, G17 plus i ostali koalicioni partneri).
Glavna „linija razdvajanja" evrodemokratskog i nacionalno-narodnjačkog bloka u našim uslovima nije karakter ekonomsko-socijalnog sistema za koji se zalažu, već odnos prema evropskim intergracijama Srbije i način daljeg rešavanja kosovskog problema. Dok je DS sa svojim koalicionim partnerima odlučno za nastavak pregovora o pridruživanju Srbije EU, uz istovremeni nastavak borbe diplomatskim i pravnim sredstvima za očuvanje državnog integriteta Srbije, DSS-NS i radikali su za prekid procesa pridruživanja EU sve dok Srbija ne bude priznata kao suverena država sa Kosovom u svom sastavu i dok članice EU koje su priznale nezavisnost Kosova ne povuku to priznanje. To realno znači da njihova politika na neodređeno vreme, možda i trajno, Srbiji zatvara put u Evropu, čime je faktički osuđuje na svojevrsnu političku i ekonomsku izolaciju i opasno zaostajanje u ekonomskom i tehnološkom razvoju.
Za razliku od političkih programa DSS-NS i radikala, koji su u pogledu ključnih državnih i nacionalnih pitanja istovetni ili veoma bliski, u evrodemokratskom bloku ima relativno značajnih razlika. Njega čine partije u rasponu od klasičnog političkog centra (G17 plus, SPO) do levog centra, kome nominalno pripadaju DS i LSV. Međutim, njih sve snažno vezuje ideja ubrzanih evropskih integracija Srbije i privrženost osnovnim evropskim vrednostima i standardima u oblasti ekonomije, demokratije, ljudskih i manjinskih prava.
Da bi, međutim, ta evrodemokratska koalicija postigla očekivani izborni rezultat, nužno je da, pre svega DS, jasnije i konkretnije nego do sada definiše dva ključna pitanja svoje politike. Prvo je vrlo konkretno i ubedljivo obrazloženje ekonomskih i drugih prednosti ubrzanih evropskih integracija, posebno njihovog direktnog uticaja na uspešan ekonomski razvoj Srbije i njenu borbu za očuvanje državnog integriteta. Drugo pitanje je socijalna politika u najširem smislu. S obzirom na veoma težak socijalni položaj ubedljive većine građana Srbije i na činjenicu da već godinama radikali, vešto manipulišući tom temom (kao i borbom protiv korupcije), zadobijaju sve veći broj birača, Demokratska stranka bi trebalo da preuzme punu i delotvornu inicijativu u toj oblasti. Tim pre što je na to upućuje njen partijski program koji je bitno inoviran u socijaldemokratskom smeru, u skladu sa članstvom u Socijalističkoj internacionali (2003. godine) i statusom posmatrača u organizaciji Partije evropskih socijalista (2006. godine). Zato njena glavna ciljna grupa i izborna baza i siguran socijalno-politički oslonac treba da bude tzv. svet rada, a ne svet kapitala, pogotovo ne tzv. krupnog.
Bez vrlo široko i konkretno definisanog programa državne socijalne politike i socijalne pravde, kao i borbe protiv sveprisutne korupcije, a uz „manjak patriotizma" koji joj agresivno pripisuju radikali i DSS-NS, izborna pobeda koalicije DS, čak i u zbiru sa rezultatima partija nacionalnih manjina i LDP, mogla bi biti ozbiljno ugrožena. A to bi je, onda, prinudilo da pravi neželjenu i nefunkcionalnu koaliciju sa DSS ili SPS ili da vlast prepusti radikalima u koaliciji sa DSS-NS, što bi za Srbiju bila najgora varijanta.
