Izvor: Blic, 12.Feb.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šešelj i vanredni izbori
U vreme duboke ekonomske i socijalne krize bilo bi logično da se opozicija homogenizuje i izgrađuje zajedničku strategiju osvajanja vlasti. U Srbiji se to, međutim, ne dešava, iako opoziciju čine ideološki srodne stranke.
Glavni razlog je dramatični rascep u SRS u jesen 2008. i formiranje "proevropske"SNS. To je izazvalo vrlo "prljavi rat" između dojučerašnjih fanatičnih Šešeljevih sledbenika, ali i ozbiljne promene u odnosu snaga u opoziciji. Naime, osim što je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u međuvremenu SNS "preotela" skoro tri četvrtine bivšeg jedinstvenog biračkog tela radikala, ona se faktički ponaša i nameće kao lider cele opozicije. Naravno, okrnjena SRS odbija svaku saradnju sa "izdajnicima i plaćenicima", a DSS pokušava da zaustavi slabljenje svoje snage i ne prihvata podređeni položaj u odnosu na SNS. Da ironija bude potpuna, lider SNS T. Nikolić, kao "dokazani evropejac", proziva i poziva V. Koštunicu da se javno izjasni da li je za integraciju Srbije u EU. To, valjda, smatra svojim moralnim i demokratskim pravom, ali i obavezom posle svog zvaničnog poklonjenja i izjave lojalnosti u Briselu, a Vučića u Vašingtonu.
U želji da dokaže i očuva svoju političku snagu izraženu na vanrednim lokalnim izborima i u istraživanjima javnog mnenja, SNS je ovih dana pokrenula veliku populističko-propagandnu akciju. Reč je o njenom pokušaju da skupljanjem potpisa građana iznudi vanredne parlamentarne izbore pošto ni izbliza ne može obezbediti većinu od 126 poslanika za izglasavanje nepoverenja Vladi. To ne bi mogla ni uz teorijsku pretpostavku o podršci 58 radikalskih poslanika i 13 poslanika LDP. Pošto SNS sa svojih 20 poslanika i 30 poslanika DSS-NS čak ne može pokrenuti ni postupak rasprave u Skupštini o nepoverenju Vladi (za koji je potrebno 60 poslaničkih potpisa), opredelila se za akciju prikupljanja milion (ili više) potpisa birača. To bi, po mišljenju vrha SNS, bio dovoljno masovan i jak "glas naroda" koji bi prinudio vlast da raspiše vanredne izbore.
Za takvu političku akciju SNS se baš sada opredelila iz više razloga. Prvi je njena želja da u trenutku kada je verovatno dosegla vrhunac političke podrške birača, njihovim potpisima potvrdi svoju političku snagu ako već ne može izdejstvovati vanredne izbore. Naime, SNS je nova stranka koja nije postojala u vreme prethodnih parlamentarnih izbora. Njenih 20 poslaničkih mandata "otcepljenih" sa jedinstvene izborne i poslaničke liste radikala, osim što su sporni u pogledu legitimnosti, predstavljaju daleko manju političku snagu u Skupštini od sadašnjeg realnog političkog uticaja SNS među građanima. Otuda i razumljiva potreba SNS da tu svoju snagu što pre i formalno potvrdi i legalizuje na izborima, odnosno pretvori u znatno veći broj poslanika. Takođe je razumljivo da SNS računa i s tim da bi danas zbog teške ekonomske i socijalne krize znatno bolje prošla na izborima nego u redovnom izbornom terminu, u maju 2012 godine, kada će ta kriza dobrim delom biti savladana. A to bi daleko više išlo u prilog aktuelnoj vlasti. Pošto je interes vladajuće koalicije suprotan interesu opozicije, neće biti ni vanrednih izbora. Istina je, takođe, da bi oni u ovom času veoma otežali i usporili ekonomski oporavak i evropski put Srbije.
Drugi, manje vidljiv ali verovatno važniji razlog zbog kojeg se naprednjacima veoma žuri sa novim izborima jeste njihov strah od skorog povratka Šešelja u Srbiju. Naime, bliži se kraj sudskog postupka u Hagu protiv Šešelja, a po mnogim procenama, može se očekivati da će se njegova osuda na zatvorsku kaznu poklopiti sa trajanjem istražnog zatvora. Povratak Šešelja pre izbora verovatno bi ozbiljno ugrozio sadašnju političku snagu SNS i njenih lidera. Na osnovu njemu svojstvenih metoda kompromitovanja političkih protivnika, a to su sada, pre svih, dvojica lidera SNS, Šešelj bi verovatno "otkinuo" naprednjacima značajan procenat pristalica. U tom slučaju, SNS bi nepovratno zaostala iza DS i izgubila svaku realnu nadu da će ikada doći na vlast. Izuzev ako, kojim čudom, ne dođe do postizbornog saveza DS sa SNS. U to je, doduše, veoma teško verovati, iako je Boris Tadić, u svojstvu predsednika DS, nedavno izjavio da u principu nikome nisu zatvorena vrata saradnje sa DS, pod uslovom da je saglasan sa osnovnim principima njene politike. Lider SNS T. Nikolić je nedavno pre toga izjavio da je program DS dobar, ali da se neuspešno ostvaruje. To indirektno govori da SNS nema odgovarajući politički program, a vodi akciju za raspisivanje vanrednih izbora! Umesto novog programa, SNS je zadržala radikalsku političku i socijalnu demagogiju, veoma utišala nacionalističku retoriku i izričito se izjasnila za prihvatanje evropskog puta Srbije. Komplimenti lidera SNS programu DS mogu se shvatiti i kao nagoveštaj eventualne koalicije sa DS u slučaju da ni SNS ni DS ne uspeju da samostalno obezbede parlamentarnu većinu na sledećim izborima. Teško je, ipak, verovati u takvu mogućnost, s obzirom na to da DS, osim na sadašnje koalicione partnere, može računati i na LDP, koja faktički i sada podržava vladajuću koaliciju.
Najzad, bilo kakva koalicija sa jakom SNS za DS bi bila veoma rizična. Naime, DS je već jednom pogrešila previše podržavajući i pomažući SNS u razbijanju radikala, iako je to samo po sebi bio važan demokratski čin. Umesto tadašnjeg očekivanja da SNS znatno smanji ili prepolovi biračko telo SRS, ona je zadobila podršku njegove ogromne većine i postala previše jak i opasan takmac DS-u. Uz to, dobrim delom je zašla i u političko-programski prostor DS. Takođe, teško je verovati u iskrenu demokratsku transformaciju SNS preko noći. Zato u slučaju skorog Šešeljevog povratka ne bi bilo veliko iznenađenje da i njemu neko pruži odgovarajuću pomoć u slabljenju snage SNS, čime bi faktički bila ojačana pozicija DS. Sve su to u Srbiji već više puta uspešno primenjene političke, finansijske i medijske tehnike. Bar tu smo pretekli Evropu.
Pogledaj vesti o: Izbori
