Izvor: Blic, 21.Sep.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rejnfeltu izmakla pobeda zbog ekstremne desnice
Građani Švedske u nedelju su na glasanju za novi parlament najviše glasova dali koaliciji sa aktuelnim premijerom Fredrikom Rejnfeltom na čelu, što bi moglo da prvi put u istoriji Švedske omogući dva uzastopna mandata vladi u kojoj ne učestvuju socijalisti. Epitet istorijski ovi izbori su zaslužili i zbog 20 budućih poslanika partije Švedskih demokrata, poznatih po svojim antiimigrantskim i antiislamističkim stavovima, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su prvi put za sto godina ušli u parlament.
Rejnfeltu za ostanak na funkciji nedostaju tri poslanika, a premijer se nada da će ih umesto u redovima ekstremne desnice naći među svojim dosadašnjim
protivnicima u Zelenoj partiji.
„Švedski narod je dao svoj glas i odlučio da mi nastavimo da vladamo", rekao je Rejnfelt na proslavi nakon saopštenja rezultata. On je na pitanje novinara da li je već kontaktirao sa zelenima oko formiranja nove vlade kratko odgovorio da nije.
„Imamo vremena do 4-5. oktobra koje planiramo da iskoristimo. Dobro je da pustimo da se izborni rezultati malo slegnu", tvrdi Rejnfelt koji je ranije najavljivao da će novi kabinet okupiti 4. oktobra, da bi predstavljanje parlamenta usledilo dan kasnije.
Međutim, Marija Veterstrand, jedan od lidera zelenih, pokvarila je odmah planove Rejnfelta izjavom da mu Zelena partija neće pružiti podršku.
„Naša procena je da mi od naših glasača nismo dobili mandat za bilo kakve pregovore sa Rejnfeltovim savezom, niti da budemo deo vlade ili započnemo bližu saradnju", navela je Veterstrandova.
Zelena partija je na izbore izašla u okviru crveno-zelene koalicije, koja je ukupno osvojila 157 mesta u švedskoj skupštini Riksdagu, zaostavši iza 172 poslanika, koliko će imati savez koji čini Rejnfeltova Umerena partija i njeni manjinski partneri iz Liberalne narodne partije, Hrišćanskih demokrata i Partije centra. Ulazak u parlament nacionalističkog pokreta Švedskih demokrata sa 5,7 odsto osvojenih glasova bio je manje-više očekivan, pošto je ova partija zahvaljujući obećanjima da će se boriti protiv uticaja imigranata i islama u švedskom društvu uspela da pridobije pre svega glasače koji su nezaposleni.
Džimi Akeson (31), mladi lider ove partije, dospeo je u centar medijske pažnje odmah nakon saopštenja izbornih rezultata, kada je u slavljeničkoj atmosferi pred svojim pristalicama izjavio da obećava švedskom narodu da njegova partija neće praviti probleme i da će preuzeti odgovornost.
„Danas smo napisali političku istoriju i to je fantastično", rekao je Akeson svojim pristalicama.
On je rekao da je uspeh njegove partije posledica „ekstremne imigracione politike" koju je sprovodila vlada Švedske i koja je „razbila" švedsko društvo. Po Akesonu, činjenica da nijedna od partija ili koalicija nije osvojila apsolutnu većinu znači da će ostali morati da se obrate za pomoć Švedskim demokratama.
„Imamo situaciju u kojoj niko nema apsolutnu većinu, što bi dugoročno moglo da bude problem ukoliko ne pronađemo rešenje. Zato će na nama biti odgovornost da obavimo razgovore i budemo spremni da sarađujemo sa svim partijama, ali je i na njima odgovornost da razgovaraju sa nama", tvrdi Akeson.
Premijer Rejnfelt će možda ipak morati da pristane na podršku nacionalista, kako bi u eventualnom drugom mandatu sproveo svoj plan o privatizaciji državne imovine koja bi trebalo da donese u budžet 14,2 milijarde evra .
Ko su Švedske demokrate?
Partija koja sebe naziva nacionalističkim pokretom osnovana je 1988. godine. Cilj joj je borba protiv imigracije u Švedskoj, u kojoj od 9,4 miliona stanovnika ima 14 odsto imigranata. Švedske demokrate tvrde da islam predstavlja najveća opasnost po ovu zemlju od Drugog svetskog rata, ali odbacuju optužbe da su rasisti.
Rast netolerancije širom Evrope
List „Fajnenšel tajms" tvrdi da je u Evropi uočljiv uspon političara koji krive manjine i imigrante, druge vlade i institucije EU. Prema ovom listu, progon Roma iz Francuske koji je naredio predsednik Nikola Sarkozi možda je samo početak francuske predizborne kampanje, a prebacivanje krivice na Brisel moglo bi Sarkoziju da donese koristi usled rasta evroskepticizma u Francuskoj.
