Izvor: S media, 20.Apr.2011, 19:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raspisivanje izbora – po potrebi
U poslednjih 20 godina osam puta smo izlazili na republičke izbore, pet puta uspešno i tri puta neupešno na izbore za predsednika Srbije. Kada se tome dodaju i izbori za saveznu Skupštinu, ispada da smo skoro svake godine, barem jedanput išli do biračkih mesta. Od izbornih euforija devedesetih došli smo do toga da u 21. veku broj glasača - konstatno opada.
Za razliku od drugih zemalja, poput Italije i Mađarske, >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << koje takođe često imaju izbore, Srbija u toku izbora potpuno stane. Izborni proces pretvorio se u ogromni znak STOP za državu. Dok država stoji, stranke mimo svih propisa demokratskog procesa kreću u jednosmernu ulicu gde dolazi do lančanog sudara.
Civilizacijski rikverc
Umesto da zemlja ide napred, stranke nas stalno vuku nazad. Taman kad napravimo jedan korak ka boljem životu, napravimo i dva koraka unazad. Tokom dve decenije smo toliko otišli u rikverc da nam „vesele sedamdesete“ izgledaju kao put u budućnost. Tome doprinose i izjave lidera stranaka, koji mišljenja menjaju češće nego čarape. Neki sada pribegavaju „gandijevskim“ metodama, a neki, misleći da narod pamti kao amebe, tvrde da nikad nisu tražili izbore
Prvi parlamentarni izbori posle demokratskih promena, početkom 2001. bili su logična posledica predsedničkih izbora 2000. Naredni su održani 2003. kao posledica pada vlade DOS-a. Tada u vladajuću strukturu nisu ušli predstavnici Demokratske stranke.
Tadić, 2005. : Na izbore zbog Kosova
Nije prošlo ni dve godine mandata Vlade Vojislava Koštunice, a sadašnji predsednik već je pozivao na izbore:
„Izbori bili celishodni upravo u ovom trenutku "da bismo vodili pregovore o Kosovu i Metohiji sa punom snagom i punim legitimitetom".
Tadić se i 2006. zauzeo za održavanje parlamentarnih izbora u Srbiji kako bi se formirala „stabilna i snažna demokratska vlada“ koja, kako je rekao, ne bi zavisila od podrške socijalista i radikala. Samo dve godine kasnije Boris Tadić je sa tim istim socijalistima sklopio koalicioni dogovor, formirao Vladu i postao super drug sa Ivicom Dačićem.
Ipak, Tadić je već dve godine kasnije, kada je napravio izdržljiviju koaliciju ideju o izborima odbacio rečenicom, koju sa izvesnim izmenama koristi i danas.
„Pokušaj rešavanja političkih problema prevremenim parlamentarnim izborima bio katastrofalan za Srbiju“. (Boris Tadić 29.12.2008.)
Velja, 2007: „Ne izborima zbog Kosova’!“
Protiv izbora slično je govorio i nekadašnji ministar, a sada vođa opozicije Velimir Ilić. On je naime 2007. smatrao da izbori nisu potrebni, jer se "bije bitka za Kosovo".
„Izborna kampanja skrenula bi pažnju sa rešavanja problema Kosova, i dala snagu bi snagu, kako je rekao "našim protivnicima da Srbiju dovedu u težu poziciju". (5.9.2007.)
U međuvremenu se Ilić udaljio od svog najboljeg prijatelja i mentora Vojislava Koštunice i počeo da se druži sa „odmetnikom radikala“ Tomislavom Nikolićem, pa su mu porasli i apetiti. Velji sada ni EU nije tako mrska, iako je pre samo dve godine koristio sledeće reči:
- A šta nam je doneo taj Zapad?! Uništio nam je armiju, podelio crkvu, „doveo“ nam „Velikog brata" s porukom da mladi ljudi treba da žive u komunama! Kako ih nije sramota?! E, toga, ako Velja postane predsednik, više neće biti!
Ilić je sada jedan od najglasnijih pobornika održavanja izbora. Ponovo, kao i sredinom prve decenije ovog veka obećava da će oživeti Srbiju.
Te 2007. održani su izbori zbog usvajanja Ustava, a onda su ponovo usledili 2008., kada je posle proglašenja nezavisnosti Kosova, premijer Vojislav Koštunica odlučio da raspusti Skupštinu. Naredni bi, barem po Ustavu trebalo da budu održani u martu 2011.
2011: Nikolić daje život za izbore
Tomislav Nikolić sada je spreman da zbog prevremenih izbora da svoj život. On je od demokratskih promena u funkcionersku fotelju seo samo na jedan dan, kao predsednik Skupštine. Od 2008. Nikolić ište izbore. Tada, kada je još bio radikal, govorio je da je EU smislila plan da je on opasnost za Srbiju i da se protivi ulasku Srbije u EU, kao i da je „od evroskeptika postao protivnik EU“. Do 2011. prešao je dalek put: postao je naprednjak, počeo je da voli EU, a sad je počeo da štrajkuje glađu i žeđu .
Dačić: Učenik koji je naučio lekciju
Ivica Dačić će socijaliste uvek povesti na „pravu stranu“. To uspešno radi od 2001. Sa kratkom pauzom, socijalisti su uvek bili na vlasti. Ne pribegavaju izgladnjivanju, EU im je OK, a nacionalni sentiment „izvlače“ kad god to situacija zahteva. Učenički miruju do „drugog polugodišta“, a onda negde pred kraj „školske godine“ hvataju zalet i „popravljaju ocene“.
Zbog toga, Dačić i najmanje brine kada će izbori biti održani.
Ipak, iz cele priče više nije moguće zaključiti ni ko koga voli, ni ko se sa kim druži. Neka drugarstva su zauvek nestala, a neki su zakopali ratne sekire, i to sve za samo dve godine. No, u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, a izgleda da je politička scena negde između.
Stiropor – izvor političke snage
Korak po korak, godinu po godinu, stigli smo do 2011. kada je zahtev za izborima kulminirao. Više na delu nije upadanje u Skupštinu ili Televiziju. Sada je izvor snage postao stiropor, a glavno oružje glad i žeđ. Narodu je ostalo samo da gleda šta se dešava, ni njemu nije ništa jasno. Lica političara se samo smenjuju na TV-u. Neki su tužni, neki su bolesni, neki su besni, ali očigledno niko nije zadovoljan. Iz različitih razloga. Možda najjasniju poruku konačno dobijamo iz Brisela: Reformišite se, jer to do sad niste uradili! Počnimo od srca. Kad tu razbistrimo stvari, možda će nam svima doći i do glave.
Dušan Mlađenović
