Izvor: Politika, 07.Nov.2012, 15:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poštovanje kao deficitarna roba
Politička bitka se 12 godina posle petooktobarskih promena ponovo prenosi na polje osnovnih vrednosti i tu prizemna politička oružja nisu više toliko efikasna
U vremenu kada je Srbija u komplikovanoj geopolitičkoj i teškoj ekonomskoj situaciji, postavlja se pitanje šta je to što politička klasa može da uradi da se izbori za poverenje građana (legitimitet) i šta je to što može da ponudi kako bi opet generisala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nadu u narodu (legitimna očekivanja na osnovu kojihse dobija mandat na izborima). U Srbiji u kojoj je većina građana razočarana i frustrirana, šta je potrebno da bi jedna stranka (ili pojedinci u okviru nje) dobili izbore i bili u mogućnosti da odlučujuće utiču na sudbinu zemlje? Pogledajmo prvo šta je to čime se ne mogu dobiti izbori.
Srbija je u poslednjih nekoliko godina pronašla svoju geopolitičku paradigmu. Ona se sastoji iz namere da se dovrši politička i ekonomska integracija sa EU, ali ne dinamikom ili načinom koji bi podrazumevao da se izgube specijalne veze sa ostatkom sveta, ili da Srbija izgubi svaki uticaj na zapadnom Balkanu. Ovo nije bio toliko svestan izbor, koliko prepoznavanje konteksta u kome operišemo: svog nasleđa, geografije, imidža, kao i ekonomskih i političkih promena u svetu. Jednostavno rečeno, ne postoji način da se dramatično ubrza proces evropske integracije zemlje. Čak i ako bi neka domaća politička opcija ponudila najveće moguće koncesije na tom putu, to bi dovelo do toga da zemlja postane toliko marginalizovana i predvidiva, da niko u Evropi ne bi imao potrebu da ulaže posebnu energiju da je politički integriše. EU se trenutno bavi vertikalnom, a ne horizontalnom integracijom.
Koliko je ova paradigma postala samoočigledna građanima, vidimo i iz rejtinga stranaka koje su iz njenog okvira izašle. LDP, koji pokušava da ponudi modalitete ubrzavanja evropske integracije, uglavnom se kreće oko cenzusa, jer građani takve koncesije ne percipiraju kao racionalne ili realne. Isto tako, DSS ne uspeva da postane relevantnija politička snaga, jer njihov potpuni izlazak iz evropskog okvira za političku akciju većini građana ne uliva poverenje. Nasuprot njima, tri najjače političke opcije u Srbiji se sa raznim varijantama kreću u okviru pomenute spoljnopolitičke paradigme. Ukratko, stranke koje u okviru ovako definisane politike pokažu najbolje kontakte i dinamizam imaće određenu prednost, ali dramatično nove proizvode na ovom tržištu ne treba očekivati.
Kad je reč oekonomiji, ni ovde situaciju nije moguće dramatično promeniti u rasponu od jednog ili dva izborna ciklusa. Za ekonomski iskorak potrebna je kvalitativno nova ljudska, fizička i tehnološka infrastruktura, što su sve investicije na duži rok (obrazovanje, inovacije i transportna mreža). Štaviše, na malu zemlju mnogo veći uticaj imaju geografski položaj, ekonomski ciklusi i cena sirovina na berzi nego politički programi stranaka. Ovo ne znači da niko ne treba da bude pozvan na odgovornost za kašnjenje u obnovi ove infrastrukture i za suboptimalnu tranziciju, ali isključivo ekonomskim programom se ne mogu više motivisati i mobilisati ljudi, niti vratiti njihovo poverenje. To je čak shvatila i stranka koja je sve izborne kampanje do ove poslednje bazirala na obećanju „herojskog ekonomskog rasta”, da bi preko noći promenila ime i počela da se bavi redistribucijom sredstava između centralne i lokalnih vlada (URS). Građani pak neće propustiti da sankcionišu one koju su u ovakvom vremenu stvorili ekstraprofit.
Ukoliko se na dve ključne teme ne može napraviti opipljiv iskorak i revitalizovati politička scena u Srbiji, gde i kako je onda to moguće, imajući u vidu da je ovo nesumnjivo neophodno?
Novipolitički pakt sa građanima u Srbiji je najlogičnije i najlakše zaključiti na onom polju gde je najveći deficit, a to su vrednosti i metod delovanja. Građani su svesni fizičkih i političkih ograničenja pod kojima deluje politička elita u Srbiji u 2012. godini, ali utoliko im je teže da razumeju korupciju, unutrašnju neuređenost države i međusobno potkopavanje pripadnika te elite. Između DS, SNS i SPS, ona stranka koja bude imala kapacitet za samokritiku i unutrašnju reformu biće u poziciji da dobije mandat da reformiše državu. Samo uvođenjem principa unutarstranačke demokratije biće moguće mobilisati novo i motivisati staro članstvo i stručnjake. Isključivo poštovanjem svakog pojedinca, člana, birača, pa i političkog protivnika, moguće je povratiti poštovanje i poverenje naroda. Svima je do sada jasno da darvinovski princip političke borbe, poput naručenih tekstova u tabloidima, „tajnih” dosijea ili paktiranja s tajkunima dovodi do izvesne prekompozicije u okviru političke elite, ali ne stvara nikakvu dodatnu vrednost za društvo, niti dovodi do postepenog usavršavanja demokratske kulture i pravne države.
Ukratko, politička bitka se 12 godina nakon petooktobarskih promena ponovo prenosi na polje osnovnih vrednosti i tu prizemna politička oružja nisu više toliko efikasna. Autentičnost, realizam, poštovanje drugog i dubinsko poznavanja međunarodnih odnosa postaju dragocena roba, naspram spletki, parola, „čvrste” ruke i prodavanja magle.
Nikola Jovanović
glavni urednik časopisa ,,Izazovi evropskih integracija”
objavljeno: 07.11.2012.
