Izvor: Politika, 11.Mar.2012, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politički TV duel kao igra istine
Ljudi žele da gledaju sučeljavanje predsedničkih kandidata na televiziji jer je ona kao medij surova pa očekuju da vide i nešto što kandidati kriju
Pre nego što su izbori raspisani, Aleksandar Vučić je rekao da sanja televizijski duel sa Draganom Đilasom, možda i zato što na onaj, zakazan 2008. godine, nije došao, kako je rekao, zbog zdravstvenih problema. Politički analitičar Branko Radun kaže da Srbiji nedostaje debata i apeluje da se Javni servis otvori >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za TV duele političara. „Duela nema na televiziji i to nedostaje. Političare treba sučeliti a ljudi će izabrati one koji deluju ubedljivije i imaju bolje argumente. Vladajuća garnitura sada deluje posredno preko medija, ali bi bilo dobro da na ekranima vidimo lidere stranaka, koji bi rekli nešto što su do sada izbegavali da kažu. Imali bismo jasniju sliku o političarima. Da ih Javni servis pozove, teško da bi odbili. Možda bi opozicija to trebalo da nametne. Sučeljavanje na televiziji deluje viteški i sigurno bi razbistrilo neke stvari, zato sam, čak, mislio da pokrenem i peticiju za održavanje TV duela.”
U Srbiji su Vojislav Šešelj i Zoran Lilić prvi imali duel, kao kandidati za predsednika 1997. godine. Ali se tek duel Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa iz 2002. godine smatra prvim pravim demokratskim. U evropskim zemljama dueli su se pojavili krajem prošlog veka.
U Velikoj Britaniji duela nema, jer nema neposrednih predsedničkih izbora, u Nemačkoj je kancelarski sistem, a slično je i u Grčkoj. Kod nas duel ima smisla jer se predsednik bira neposredno, pa je dobro da građani budu upoznati sa programom koji im se nudi.
Duel Koštunice i Labusa vodio je Vladan Radosavljević, tada programski direktor Medija centra, a režirao Vesko Grozdanić. „To je bilo interesantno vreme. Komunicirao sam sa njihovim štabovima, na čelu Koštuničinog bio je Srđan Šaper a Labusovog Igor Avžner. Bilo je nadmetanja da li će predsednički kandidati sedeti na stolicama sa točkićima ili bez njih. Bacali smo novčić i odluka je pala da će stolice biti sa točkićima. Tražili su da Koštunica sedi sa desne strane i da ga kamera slika sa te iste strane. Scenario je bio čvrst i utvrđivao se danima.”
Razgovor sa kandidatima vođen je u Medija centru, zato što Koštunica nije hteo da ide na B92, a Labus na RTS, ali su obojica pristali na Medija centar. „Nismo imali ni studio ni kamere, ali smo se snašli. Sučeljavanje su prenosile mnoge TV stanice, tako da je na televiziji bilo samo to i ništa drugo, pa je gledanost bila velika. Posle trodnevnog natezanja, sve je ispalo dobro. Koštunica je sedeo zavaljen u fotelji a Labus sa rukama na stolu. Koštunica je bio prijatniji. Razgovoru je prisustvovalo i dvadesetak novinara koji su imali pravo da postave po jedno pitanje.”
Prvi TV duel predsedničkih kandidata održan je u Americi 1960. godine, između Ričarda Niksona i Džona Kenedija. Nikson je bio namršten, sa podočnjacima i često oborenog pogleda. Iako je dobro govorio, nije imao šanse protiv šarmantnog Kenedija. Najmlađi predsednik u istoriji Amerike dobio je 112.803 glasa više od Niksona, i mnogi su tu prednost tumačili njegovim uspešnim pojavljivanjem na TV ekranima. Duel bledog Niksona i preplanulog Kenedija pratilo je 70 miliona Amerikanaca, a Robert Dol, kasnije kandidat za predsednika, ispričao je da je duel slušao na radiju u kolima, i bio ubeđen da će Nikson pobediti.
Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa, kaže da u zapadnim demokratijama kandidati sučeljavaju svoje programe, a da kod nas nema programa, pa nemaju šta da sučeljavaju. On podseća na nedavni duel Milorada Dodika i Čedomira Jovanovića, koji je pomogao da se oni bolje razumeju. „To je bilo korisno i za njih i za nas. „Izbori još nisu raspisani, pa je prerano zaključivati da duela neće biti. To će se ipak dogoditi. Građanima je potrebno što više informacija sa najvišeg mesta, i sa nestrpljenjem očekujemo da to vidimo na ekranima.”
Vladimir Vuletić, sociolog, kaže da bi bilo u redu da govore na televiziji jer je to praksa u sistemima više političke kulture. „Političke emisije kod nas često izgledaju kao vašar demagogije, a učesnici, umesto da odgovore na pitanje, pričaju o nečemu drugom. To se pretvori u svoju suprotnost a ljudi ostanu neinformisani.” On kaže da na opredeljene birače, prema istraživanjima, dueli nemaju veliki uticaj. „Ali, za deo neodlučnih, onaj ko ostavi bolji utisak, a važna je i neverbalna komunikacija i odelo, može profitirati. Televizija nema tu magičnost kao pre pola veka, u vreme prvog sučeljavanja, ali može da otkrije neke stvari koje se kriju. Dueli mogu biti i mač sa dve oštrice, jer se ponekad pretvore u prepucavanje, zbog čega ljudi izgube želju da ih gledaju.”
Neki i nisu preterano zainteresovani da gledaju političare na televiziji. Početkom marta, dvoipočasovni nastup francuskog predsednika Nikole Sarkozija gledalo je oko 5,6 miliona ljudi na državnoj televiziji u udarnom večernjem terminu, a seriju „Haus” 8,1 milion. Sarkozijevog glavnog rivala na predstojećim predsedničkim izborima, socijalistu Fransoa Olanda, na istoj televiziji, u januaru, gledalo je oko 5,5 miliona ljudi.
----------------------------------------------
Kenedijeva „TV klopka” za Niksona
Legendarna „pobeda” u TV duelu Kenedija nad Niksonom bila je klasična medijska „klopka”. Naime, štab Kenedijevih je, proučivši slabosti protivnika, koristio sve prljave trikove da ga degradira. Nikson je na TV duel došao umoran i mučen bolom u kolenu. Stoga je Kenedijev izborni štab tražio da oba kandidata stoje. To je, naravno, vremenom pojačalo bol u Niksonovoj nozi i izazvalo bolnu grimasu na njegovom licu. Osim toga, Kenedijev štab je tražio i da se grejanje u studiju pojača, jer su znali da se Nikson lako znoji. Tako su gledaoci videli namrgođenog, nervoznog Niksona, koji često briše graške znoja sa čela, i opuštenog i nasmejanog Kenedija. Kenedijevi ljudi uspeli su da izdejstvuju i da se često prikazuju krupni planovi lica predsedničkih kandidata, kako bi se video znoj na Niksonovom licu, kao i to da on nije sveže izbrijan, jer je imao jaku bradu. Zato su, zahvaljujući manipulaciji „govorom tela”, gledaoci dali prednost opuštenijem Kenediju nad nervoznim Niksonom, napisao je u časopisu „Nova srpska politička misao” Radun.
Ivana Anojčić
objavljeno: 12.03.2012.
