Izvor: Politika, 05.Jun.2012, 22:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od petooktobarske do šestomajske Srbije
Možda su ovi izbori potvrdili da je Srbija konačno demokratska zemlja u kojoj se na vlast dolazi i s vlasti silazi na izborima, ali je problem u tome što se demokratija ne jede
Iako je mnogo toga već rečeno o proteklim srpskim izborima političke strasti se ne smiruju, a nepoverenje javnosti u političare i partije kao da nikada nije bilo veće. „Petooktobarsku” Srbiju posle nepunih dvanaest godina zamenila je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Šestomajska Srbija”. Prva je verovala da je prošlost ostavila iza sebe i optimistički je gledala u evropsku budućnost Srbije. Druga veruje da je mračnu prošlost zamenila mučna sadašnjost i sasvim neizvesna budućnost. Možda su ovi izbori potvrdili da je Srbija konačno demokratska zemlja u kojoj se na vlast dolazi i s vlasti silazi na izborima, ali je problem u tome što se demokratija ne jede i što su do sada jalove demokratije pre ili kasnije postajale plen demagoga i populista.
Aleksa Đilas je pre više godina tim povodom skovao termin „Vajmarska Srbija”, Vilijem Montgomeri je napisao knjigu „Kad aplauzi utihnu” dok je Dragoljub Mićunović nedavno uzviknuo da su i Nemci 1933, dovedeni do očajanja Velikom krizom, demokratski glasali za autokratiju (zapravo i nisu imali za šta drugo da glasaju jer su obe glavne opcije bile nedemokratske). Pošto svaki narod ima vladu kakvu zaslužuje, Srbima bi u tom slučaju gotovo izvesno sledio scenario nesrećne Grčke u kojoj danas nijedna partija nema šansu da oformi vladajuću većinu. Uprkos tome, nemam utisak da je u Srbiji demokratija ugrožena i da će bilo kakva autoritarna politika imati šansu dok bude onih koji se sećaju Srbije osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Čak i uprkos tome što demokratija u ovoj zemlji više mnogo ne zanima takozvanu međunarodnu zajednicu (SAD i EU). Iako Srbi nikada nisu preterano voleli svoje političare i vladare, uvek su ljubomorno čuvali svoje ustave i skupštine, i to se verovatno ni u budućnosti neće promeniti.
Zbog toga bismo morali u obzir uzeti i mogućnost da nisu pogrešili birači nego partije koje nisu umele ili nisu htele da čuju upozorenja. Istini za volju, u to je teško poverovati pored mnogobrojnih agencija za ispitivanje javnog mnjenja i stručnjaka koji su u medijima samouvereno najavljivali pobedu dosadašnje vladajuće koalicije. Tako se i moglo dogoditi da je Srbija u prvoj polovini ove godine dobila jednu od najskupljih predizbornih kampanja do sada (navodno je samo na TV spotove potrošeno oko 35 miliona evra). Nijedna stranka vladajuće koalicije nije bila spremna da prihvati kritiku desetogodišnjeg bilansa tranzicije (što je verovatno normalno) niti da se odredi prema sve žešćoj krizi u zemlji i okruženju (što uopšte nije normalno). Ma koliko to marketinškim magovima izgledalo neverovatno, srpski birači razumeju razliku između propagande i politike i ne vole da budu bilo čija glasačka mašina (tada glasaju „nogama” ili belim listićima).
Evropa koja nema alternativu gotovo je dve decenije bila ideja vodilja svima onima koji su želeli da izađu iz beznađa Miloševićeve Srbije. Bitno je, međutim, to što je Evropa sve do 2005. godine bila odista simbol mira i prosperiteta da bi potom zapala najpre u institucionalnu krizu (posle propasti projekta evropskog ustava) a zatim i finansijsku, kojoj se ne vidi kraj. Slovenački ekonomista Jože Mencinger svakako nije jedini koji EU predviđa sudbinu bivše Jugoslavije. I zbog toga je na ovim izborima „Evropa koja nema alternativu” za mnoge postala „Evropa koja nije alternativa”. Iako se Srbija za poslednje četiri godine približila EU više nego tokom prethodnih dvadeset godina kriza je učinila svoje. Za deo Srbije koji je od inostranstva upoznao samo letovališta severne Grčke ova zemlja je godinama bila primer uspeha EU. Danas je Grčka na ivici da bude izbačena iz evrozone i, ukoliko se to dogodi, izgledi za prijem bilo koje druge balkanske zemlje zadugo će biti ravni nuli.
Još jedan momenat zaslužuje pažnju. Pored onog dela takozvane građanske klase („kruga dvojke”) koji je okupljen oko nekoliko partija i mnogobrojnih nevladinih organizacija bio vrlo glasan tokom zimskih protesta 1996-1997. na sceni se pojavio i dotle nevidljivi deo građanstva koji je prvi put posle rata izašao na ulicu ne tražeći mnogo. Penzioneri, domaćice, službenici i zanatlije su od političara tražili malo pristojnosti, odgovornosti i zakonitosti da bi mogli svojim radom obezbediti sredstva za život. Od tada pa nadalje glasali su za „demokratsku opoziciju” da bi se posle 5. oktobra ponovo povukli u anonimnost pred nametljivošću i agresivnošću novopečenih bogataša i tranzicionih dobitnika. Deo njih se s istim zahtevima vratio na scenu ovog proleća ali na predizbornim skupovima SNS-a.
Zbog toga je „šestomajska Srbija” početak novog političkog ciklusa koga neće obeležiti samo gafovi novoizabranog predsednika i neiskustvo njegove stranke nego će u tom periodu gotovo sve stranke u Srbiji morati ponovo da uvere birače u svrhu svog postojanja. Za utehu im može poslužiti što u tome neće biti usamljene – njihovu sudbinu dele i partije i lideri širom Evrope. Kriza je do sada s vlasti uklonila Andreasa Papandreua i Nikolu Sarkozija, a slična sudbina preti i Baraku Obami i Angeli Merkel, političarima za koje se ne može reći da nisu bili dorasli svom položaju. To što u 21. veku više neće biti ni crvenih ni plavih ni nacionalnih zastava koje bi trebalo slediti sigurno im neće ići naruku jer će iz ove krize svaka zemlja izgleda morati sama da traži izlaz.
Predrag Simić
objavljeno: 06.06.2012
