Izvor: SrbijaDanas.com, 11.Mar.2024, 12:55

OTAC MILETA SVILARA NEKADA JE BIO VRHUNSKI GOLMAN: Nekoliko puta je gledao smrti u oči, četiri dana bio u veštačkoj komi

Useo je da se izbori sa svim nedaćama.

Kako stvari stoje golman Rome Mile Svilar najverovatnije će odabrati dres reprezentacije Belgije, za razliku od njegovog oca, takođe golmana, legendarnog Ratka Svilara koji je svojevremeno nosio dres SFR Jugoslavije. Ratko Svilar ostavio je veliki trag u Vojvodini u kojoj je proveo sedam godina, kao i u belgijskom Antverpenu čiju je mrežu čuvao punih 16 sezona. Ipak, sve je počelo u rodnoj Crvenki, u istoimenom klubu sa koji me >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << juspeo da uđe u Prvu ligu. Sudbina je međutim, mogla da bude znatno drugačija pošto je Ratko u razgovoru za ''Kurir sport'' otkrio da je već kao dečak bio u životnoj opasnosti zbog čega je čak sedam puta operisan u narednim godinama.

 - Bezbrižno detinjstvo prekinuto je 1962. godine kada pobegoh grobaru s lopate. Ja, dete, 12 godina. Stomak me je boleo, otišao sam u januaru kod jednog doktora Nemca i on mi reče da sam dobio stomačni grip. Tako sam pet dana bio kod kuće u bolovima, a ispostavilo se da mi je puklo slepo crevo. Dobio sam sepsu trbušne duplje, isekli su mi nekih 50-60 centimetara creva. Jedva sam ostao živ. Od tada, ceo život imam problem sa stomakom. Fudbal mi je bio prioritet, došao sam do prvog tima Crvenke i obezbedio mesto među stativama. Bili smo na pripremama u Metkoviću 1969. godine. Tokom prve četiri godine, posle operacije koju sam ima kao 12-godišnjak, nisam imao većih problema, ali potom na svaka tri-četiri meseca naiđu tri dana kada me baš boli stomak. Ali me to i prođe, budem ok, idem dalje. Pred put u Metković baš sam kazivao mami: ''Desiće mi se „ono“ na pripremama. Tada je vreme, prošla su tačno tri meseca''. I bi tako. Bili smo u vozu kada je počeo nesnosan bol, izneli su me iz voza u Sarajevu. Taksi, pravac bolnica Koševo. Creva su mi prirasla, morali su sve to da seku. Moja druga operacija, a imao sam ih sedam. Da, dobro ste pročitali - sedam.

Došlo je do toga da mu lekari čak kažu da više nikad neće zaigrati fudbal.

Ratko, fudbal ti je zabranjen. Doživotno - glasi obaveštenje koje sam dobio od doktora posle operacije na Koševu. Zabranjeno mi je bilo kakvo bavljenje sportom i dobio sam strogu dijetu. Posle mesec i po, dva, oporavio sam se... Otišao sam na trening, ali nisu mi dali da treniram! Hteo sam da raskinemo ugovor, oni ni na to nisu pristajali, pa su odlučili da me pošalju sa Jeftom Guzinom iz uprave klub u Sarajevo kod doktora koji su me operisali da bi čuli šta oni imaju da kažu. Došli smo u bolnicu na Koševu, kod doktora Prcića i Radića. Rekoh im:

- Doktori, govorili ste mi da ću normalno moći da igram fudbal posle operacije.

- Ratko, mi smo te samo tešili. Nema ništa od sporta, nažalost - odgovoriše mi.

Razočaran onim što sam čuo u Sarajevu vratio sam se u Crvenku, ali s jasnim planom. Igraću fudbal! Nikola Basta, tadašnji predsednik Crvenke, bio je za to da počnem da treniram uz jedna uslov. Potpis tate i mene da to radimo na našu odgovornost. Tata nije bio za to. I onda je usledio čuveni dijalog:

- Tata, ima ona jedna topola između Crvenke i Sivca. Znaš gde je?

- Znam, pa?

- E, nagaziću sto pedeset na sat i zakucaću se u nju! Ili ću se ubiti ili igrati fudbal! Treće nema.

Ne bi mi tata nikada to potpisao da nisam pretio, šta ćeš, morao sam. Potpis! Ponovo trening. Je l’ treba uopšte da kažem koliko sam bio srećan?

Ipak, nije to bio kraj mukama Ratka Svilara. Prošle su godine, Ratko Svilar je već uveliko bio u penziji kada mu se život ponovo našao u opasnosti 2009. godine.

 - Ni dan-danas nemam objašnjenje... Nedelju dana ranije kupio sam roštilj na plin koji nikada do tada nisam imao. Uvek sam koristio ugalj. Bio je baš neki vreo dan, preko 30 stepeni. Sin Mile je išao da gleda meč Beršot - Standard, supruga Marijana je radila nešto po dvorištu, a ćerka Dunja je takođe bila kod kuće. Ja sam se bavio roštiljanjem. U jednom momentu otišao sam u kuću da uzmem viljušku za okretanje mesa, kad začuh Marijanu: ''Ratko, Ratko, izgleda da se nešto zapalilo kod roštilja''! Izleteo sam napolje i video plamen. Marijana je napunila lavor s vodom i ja sam polio plamen. Nažalost, to je bilo kao da sam polio benzinom, a ne vodom. Ali ko će u tom momentu da razmišlja i da zna da je mokro ćebe rešenje... Izgorelo mi je lice, ruke, prsti... A dodatni problem - auto mi je bio ispred ulaza u dvorište i vatrogasci nisu mogli da prođu. Došao sam nekako do ključeva od automobila i uspeo da ga pomerim. Seo sam na livadu i gledao kao mi nestaje nešto što sam gradio ceo život. Kako tu malu vatricu nisam uspeo da ugasim, pitam se u neverici i tuzi. Jurila me je Hitna pomoć, došli su tu, odvezli me... Odmah su me prebacili u Brisel i naredna četiri dana bio sam u veštačkoj komi. Šta su oni tada trpali od lekova u mene - pojma nemam, ali sve me je to drastično promenilo. Postao sam mnogo nervozniji, napetiji, to sam iskazivao i na najbliže.
Pogledaj vesti o: Izbori

Nastavak na SrbijaDanas.com...