Izvor: Story, 25.Okt.2015, 16:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikola Pršendić: Umetnost borbe je formula za život
Talentovani umetnik kreirao je statuu kojom je naš magazin povodom desetogodišnjice rada nagradio poznate, otkriva kako mu borilačke veštine pomažu da se izbori s kritikom i zašto ga je Story asocirao na zagrljaj
Nikola Pršendić, Foto: Luka Šarac
Tridesetšestogodišnji umetnik Nikola Pršendić svojim dosadašnjim radom opovrgava priče da od umetnosti ne može da se živi. Spreman da se s teškoćama uhvati u koštac, ovaj slikar i vajar, koji se aktivno >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << bavi i borilačkim veštinama, ne dozvoljava da ga loše okolnosti osujete – naprotiv, majstorski ih preokreće u svoju korist. Za magazin Story govori o tome kako je iskustvo borca uticalo na njegovu umetnost, šta je naučio u Italiji, gde se školovao i izlagao, i kako je došao na ideju za statuu koja je postala nagrada našeg časopisa.
Story: Školovali ste se u Novom Sadu, a kasnije i na čuvenoj Akademiji lepih umetnosti u Rimu. Kakve uspomene nosite iz Italije, koliko je to iskustvo, kao i izlaganje u njihovim galerijama, uticalo na vašu karijeru?
- Boravak u Rimu bio je veoma važan za mene. Otišao sam na dve, a ostao šest godina i dalje tamo idem redovno: na postdiplomske studije, kao i zbog svega onog što radim van akademije, što mi je još važnije. Radio sam kao asistent godinu dana sa čuvenim umetnikom i režiserom Đovanijem Albanezeom, dobio šansu da osetim galerijski mehanizam preko drugog autora i vidim sve to izbliza. Napredovao sam kao esteta, ali dobio sam i mnogo konkretnih saveta: s kim da radim, a šta da odbijam. Dobro smo došli jedan drugom kao neki spoj mladosti, želja, snaga i iskustva. Galerijski mehanizam tamo je gust i lako može da se zaluta. Morao sam brzo da saznajem ko je ko i šta bi moglo da mi se desi ako počnem da radim sa ovom ili onom galerijom. Italija je ozbiljna škola.
Story: Nedavno ste u Beogradu imali izložbu kojom je obeležena godišnjica smrti kralja Petra.
- Sjajno iskustvo. Slikao sam u kući kralja Petra na Senjaku. Nastala je baš tamo gde treba i zahvaljujem najiskrenije na sjajnoj saradnji ljudima iz kuće kralja Petra. Žao mi je jedino što nikada neću moći da prenesem osećaj procesa nastajanja slike u tom ambijentu. Triptih slika stavlja publiku u prvo lice. Predstavlja ono o čemu je kralj razmišljao poslednjeg dana svog života, tako da njega fizički nema na slici. Petar Karađorđević morao je pred kraj života iz zdravstvenih razloga često da bude na suncu i poslednje dane provodio je uglavnom na svojoj terasi, koju sam naslikao u prvom planu, sa po jednim stubom manje na svakoj od tri dela slike. Tako da je ona postala terasa-sećanje. Stub manje znači da je nevažna u poređenju sa svim onim što kralj vidi preko nje, a to je ceo njegov život: ratovi, vatre, Pariz gde se školovao, plava grobnica, njegova kapija u Beogradu na koju je, pretpostavljam, mislio povremeno dok je bio na frontu. Na zalasku je gleda, pada u san, umire i ponovo prolazi kroz nju poslednji put. Svaki odlazak je tužan, ali na slici dominira snaga njegove ličnosti.
Story: Obično likovne umetnike percipiramo kao nežne i povučene, a vi se aktivno bavite i borilačkim sportom. Otkud takav spoj?
- Martial arts bukvalno. Za mene je borba skup odlučnosti, preciznosti, snage, eksplozivnosti, poznavanja distance i pravog momenta, što mi sve liči na formulu za život. Umetnost borbe funkcioniše u mom slučaju iz svakog mogućeg ugla. Borim se da mi slike budu sve bolje, a ja sa njima da postanem i budem sve ono što mogu da budem. Da ne čekam nikoga i ništa da bih se pokrenuo. Potrebno je puno snage da bi se živelo od umetnosti. Mnoga pravila naučio sam direktno iz borbe. Shvatio sam kako samo treba da pobedim samog sebe. Protivnik je tu zato što i on ima borbu sa sobom, pa smo se sreli. Moj cilj je da ne dam njemu da radi svoju taktiku i nametnem mu svoju, pa da tako pobedim. Da ne demonstriram umor, da sakrijem slabosti, da se trudim da ih sve manje imam, pa da na kraju i nemam šta da krijem. Tako se postaje jak. Kada sam iz Rima nosio slike vozom u Milano na prvi razgovor s tada novim galeristom, da bih napravio dobar dogovor, nisam smeo da se na ulazu srušim od umora. To ne uliva poverenje. Ušao sam tamo odmoran, jer galeristu zanimaju samo slike i moja energija. Ne zanima ga da li sam došao peške ili helikopterom, odakle mi boje, gde sam slikao, da li sam imao studio… Slike su sada tu, a ja sam pun snage da nastavimo s radom. Sklopili smo dogovor i imao sam samostalnu izložbu tamo nedavno, a najavljujem još jednu u toku godine. Logika je ista u svim veštinama, a ja se bavim samo svojom. Najteža mi je samo slikanje, tačnije šta sledeće da naslikam, a da je u harmoniji sa svim što sam već naslikao i da se ne ponavljam. Ostalo prepuštam galeristi ili treneru, zavisi već u čemu nastupam. (Smeh)
Story: Šta vas je inspirisalo za stvaranje skulpture – nagrade koju je magazin Story dodelio javnim ličnostima čije su priče obeležile deset godina našeg rada?
- Sam časopis. Uzeo sam nekoliko brojeva i listao ih brzo, a ono što mi je ostalo u podsvesti bilo je dvoje zagrljenih. Predstavio sam ih skoro kao jedno. Mir koji je ofarban u crveno, u vašu boju. To je spoj strasti i mira. Veza dvoje poznatih koja se prati preko medija. Mir koji je prekriven bojom neke javne pažnje, koja im ne unosi nemir.
Story: Šta za vas znači saradnja s našim magazinom?
- Pre svega, drago mi je da posle više godina u inostranstvu bukvalno svratim nazad u svoju zemlju, odmah krenem sa stvarima koje su privukle pažnju medija i zadržim se više od planiranog. Neprirodno bi bilo da se ne osećam dobro. Prija mi i poziv na vaše slavlje, na stranu što sam bio angažovan. Javna pojavljivanja su važna jer skreću panju na ono čime se bavim, a to je i jedini logičan način da uspem time da se bavim. Jednostavno, mediji, publika i kritika prate, pa onda komentarišu dobro ili loše, a na meni je da podnesem svu tu kritiku. Ne zaboravite da sam borac, pa ću je pretočiti u još veći napredak, sigurno.
Razgovarala: Vera Nikolić
Izvor: Story
Pogledaj vesti o: Izbori
