Izvor: NoviMagazin.rs, 09.Okt.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Birališta kao bojišta
Češće nego nade, izbori i referendumi danas bude strahove – proizlazi iz izveštaja s raznih strana. Mestimično se utemeljuje novo pravilo, suprotno ranije preovlađujućim kampanjskim uveseljavanjima: ko svojim “bau-bau” ne prepadne odlučujuću većinu, taj ne može da pobedi.
Takvo odstupanje od dugotrajnih običaja registrovano je čak i u najvećoj sili, SAD. Posle podviga u kojem su 2008. izabrali Baraka >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Obamu, kao prvog crnca (tačnije, meleza) za šefa Bele kuće, tamošnji birači su sada u neprilici da se opredele između, prema anketama, dva neželjena kandidata za njegovog naslednika – Hilari Klinton i Donalda Trampa – pri čemu su oboje najuverljiviji kad uzajamnim optuživanjima šire strah da bi pobeda onog “drugog” unazadila naciju.
Rasplamsavanjem straha od “najezde migranata” ksenofobični desničari su u Nemačkoj uzdrmali položaj kancelarke Angele Merkel, a posredno i niza vlada koje su svoje kurseve usklađivali s njenim vodiljama. Još jači zazor prema nezvanim gostima doveo je do referendumskog izglasavanja izlaska Britanije iz EU.
Kao specifičan slučaj u ovakvim procesima ispostavila se Mađarska. Njena vlast je bila pionir u zatvaranju granica za izbeglice i migrante, ali joj je referendum za odbacivanje evropskih kvota prihvata takvih pridošlica propao jer je odziv bio manji od neophodne većine upisanih glasača. Budimpešta je onda najavila da će domaćim zakonodavnim sredstvima ostvariti proklamovani cilj i uticati na druge zemlje da je slede, pri čemu se ta narastajuća ambicija male zemlje da odigra veliku ulogu u međunarodnim gibanjima priključila strahovanjima od produbljivanja podela u kontinentalnoj zajednici.
Referendum u Republici Srpskoj, kao i reagovanja na njega, zatim lokalni izbori u celoj BiH, kao i prethodno osporavani rezultati popisa (čije je objavljivanje dugo odlagano), još jednom su pokazali da u toj multinacionalnoj državi zvanično prevladava strepnja od “drugih”. I da njeno ustrojstvo, kao donekle i EU, pati od sindroma koji je pogodovao raspadu SFRJ – nemogućnosti efikasnog odlučivanja, pošto se zahteva jednoglasnost “rogova u vreći”, što je, na drugi način, karakteristika i istrajnih natezanja u odnosima između Hrvatske i Srbije, sa obostrano učestalim izbornim procesima.
Verovatno najoriginalniji primer uticaja straha, ili njegovog izostanka, na nacionalno opredeljivanje predstavlja prošlonedeljno izjašnjavanje Kolumbijaca. Oni su referendumski – uz slab odziv od oko 40 odsto i s razlikom u glasovima od samo 0,4 procenta – odbacili sporazum o miru između vlade i marksističkih gerilaca FARK, čiji su oružani sukobi u poslednje 52 godine odneli 220.000 života i prinudno raselili oko pet miliona ljudi.
Do takvog ishoda, koji zaslužuje dužu priču, došlo je iz više razloga, među kojima za ovu priliku izdvajam samo onaj koji govori da su se protiv postignutog dogovora o prekidu neprijateljstava mahom izjasnili građani iz oblasti koje su bile pošteđene masakriranja i razaranja. Ne osećajući strah od nastavka rata, glasali su protiv mira (doduše uz napomenu da su i oni za sporazum, ali koji ne bi bio toliko “velikodušan” prema gerilcima kao pomenuti dokument).
Treba se podsetiti, istovremeno, da ni izbori ni plebisciti, održani posle oružanih ili drugačijih spoljnih sudbonosnih intervencija, nisu ostvarili sve proklamovane ciljeve. Ni na Kosovu ni u BiH, a kamoli u Avganistanu, Iraku, Ukrajini, Gruziji, Libiji, pogotovu ne u Siriji, gde se za najnovija razaranja međusobno optužuju SAD i Rusija, dok se izbeglice slivaju u Tursku, Evropu.
Nas ovde naročito bi mogla da zabrine okolnost da u sve više zemalja na koje se ugledamo ili prema kojima održavamo tradicionalno prijateljstvo birališta sve više liče na imitaciju bojišta, što iz sopstvenog iskustva znamo da vodi beskrajnim kontraproduktivnostima. U nedostatku rešenja za domaće probleme, gotovo svaka kampanja servira upozorenja da glavne pretnje nacionalnom poretku dolaze spolja, da je samo pitanje koga će i kojim redom svet da uništava ili ko će uništavati ono što izvan sebe i (ne)voljnih ortaka tretira kao “ostatak sveta”.
Trenutno prolazimo kroz možda najdrastičniju fazu paradoksa. Sve češće su birači prinuđeni da glasaju protiv nekoga, pa i protiv sebe, kako sugeriše i američki finalni izborni dvoboj, nego za nekoga kome bi svesrdno mogli da veruju. Uporedo, u nadmetanjima za osvajanje ili očuvanje najviše vlasti alarmantno raste podstrekivanje niskih strasti – prvenstveno okrivljavanja drugih za sopstvene propuste i delikte, kakvih je ponajviše izvan demokratija, u autokratijama.
Sticaj te dve nepodopštine širi se posvuda. Čak do Balkana, koji im je i inače sklon. A i nigde ne sluti na dobro.
.jpg)
