Izvor: Politika, 23.Jan.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miris jasmina
Ne verujem da će ono što se dogodilo u Tunisu postati lavina u kojoj će nestati konzervativne monarhije i autokratske republike. Može nešto više hleba i nešto više demokratije. Da se ne bi ponavljale situacije koje mogu da budu rizične i uvedu islamiste u igru
Ko još pamti „arapsko proleće“ 2005? Kratku epizodu regiona koja je gotovo do dirljivosti bila ispunjena optimizmom.
U Iraku su održani izbori >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tumačeni kao pokušaj zaboravljanja 35 godina diktature, ponižavanja američke okupacije i odbacivanja terorizma.
Izbori za naslednika Jasera Arafata na palestinskim teritorijama bili su model civilnog društva kakav Arafat teško da bi tolerisao. Zapad ih je hvalio kao demokratske.
U Egiptu je Hosni Mubarak mnoge zemljake iznenadio saopštenjem da će neki opozicioni kandidati moći da se kandiduju na izborima za najviše državne funkcije.
Liban se posle 29 godina oslobodio vojnog prisustva Sirije. Čak je i neka lakrdija sa lokalnim glasanjem u Saudijskoj Arabiji poprimila obrise napredovanja prema parlamentarizmu.
Bilo je to vreme dok se američki Cezar još zavaravao da će obaranjem Sadama Huseina Arapima utrti put ka demokratiji i prosperitetu. Baš tim redom. Čak je na tu temu napravio neki plan, program. Ne sećam se više tačno pod kojim imenom je u arhivama zavedena ta promašena ambicija.
Onda – muk. Sablasni tajac militarizovanog regiona. Ponovo je ućutala i arapska ulica.
Irak je tamo gde jeste. Na ivici raspada. Uz neprekinute sektaške borbe, bombaše-samoubice koji seju strah, bez ekonomije.
Nezadovoljni neefikasnom i korumpiranom vlašću, Palestinci u Gazi okrenuli su se Hamasu, njegovim socijalnim programima i pokliču da je „islam rešenje“. Vašington je odmah zaboravio da su izbori bili demokratski, pa je radikalni pobednik dospeo na listu terorističkih organizacija.
Hosni Mubarak je izbore dobio sa 88,6 procenata. Ali, za razliku od Envera Hodže ili Nikolae Čaušeskua koje je Zapad zbog tako monolitne „popularnosti“ nazivao diktatorima, egipatski „rais“ imao je sve pohvale zapadnih saveznika. Kao što ih je dobijao i „rais“ Tunisa Zin Abidin Ben Ali koji je svoj peti mandat obezbedio sa apsurdnih 89,6 odsto glasova.
Liban, taj nesrećni Liban, ponovo je na ivici haosa. Saudijska kraljevina, suočena sa bogohulnom namerom žena da im se dopusti da upravljaju kolima, ubrzo je odustala od bilo kakvih eksperimenata sa zapadnim novotarijama i povukla se u spokoj vahabitskog srednjovekovlja.
Vašington je nastavio da kupuje naftu i, uz kamatu, prodaje borbene avione. Može diktatura, ako odgovara Zapadu. Ne može demokratski izabrana vlast, ako ne odgovara Zapadu. Mogu fer izbori, pod uslovom da Arapi glasaju za one koje im odabere Zapad.
Nije Hamas jedini primer. Već se to dogodilo početkom devedesetih godina prošloga veka u Alžiru kada je pretilo da posle prvog kruga sasvim legitimnih izbora islamisti uzmu vlast. Posle je izbio građanski rat uz 150.000 mrtvih.
Sada Tunis. Dojučerašnja oaza spokoja čijem predsedniku ni Pariz ni Vašington nisu imali ama baš ništa da prebace. Ben Ali je mogao 23 godine nesmetano da trenira strahovladu – pod uslovom da bude poslušan i sprečava islamiste.
Nije neophodan „Vikiliks“ da bismo saznali da je Vašington jako dobro bio upoznat sa korupcijom, nepotizmom i nedemokratskim načinom vladanja. Barem polovina ekonomske elite je ovako ili onako bila vezana uz predsednika.
Onda je ulica eksplodirala. Predsednik, koji je po balkanskoj formuli bio hvaljen kao „garant mira i stabilnosti“, pokušao je da pobegne u Francusku, ali tamo više nije dobrodošao. Prodali su ga.
Kao što je Amerika pred islamskom revolucijom 1979. uskratila azil svom velikom prijatelju, šahu Rezi Pahlaviju. Kao što se Vašington odrekao dobrih usluga Norijege, Sadama ili Miloševića.
Ben Ali je sada u Saudijskoj Arabiji, američkom savezniku koji je čuvao sve do smrti 2003. diktatora Idi Amina Dadu.
Pobeda tuniske ulice, namah nazvana „revolucija jasmina”, odmah je dobila eho po arapskom svetu. Oglasila se nezaposlena mladež od Amana preko Kaira do Alžira.
Značaj tuniskog udara je u njegovom potencijalu da se ponovi negde drugde po arapskom svetu. Liberalna opozicija je u svakoj arapskoj zemlji dobila primer da je moguće oboriti dugovečni režim i bez uplitanja islamista. Nova arapska zora? Arapsko proleće?
Pre manje od godinu dana u Alžiru sam bio fasciniran gomilom nezaposlene mladeži koja nema nikakvu perspektivu. U Alžiru koji od nafte i gasa godišnje ima 150 milijardi dolara. Nedavno su se pobunili zbog rasta cena hrane. Vlast se trgla. Dovoljno da smiri tenziju, nedovoljno da reformiše društvo.
Pre manje od dva meseca u Egiptu sam bio zatečen činjenicom da se posle toliko godina ništa suštinski nije promenilo. Ako ne računam prihode od turizma.
Onda su, uz često pominjanje reformi, održani opšti izbori koji su pokazali da vlast odustaje od namere da opozicionu Muslimansku braću ipak uvuče u parlament i tako održi iluziju demokratije.
Zato sada nemojte brzati. Pre će sve ovo što se događa na Bliskom istoku biti replika 2005. Barem iz dva jaka razloga.
Prvi: vremešni Mubarak i Gadafi, ostareli saudijski kralj Abdulah i njegov mlađani jordanski imenjak, svi oni su naučili da predobro kontrolišu vojsku i tajne službe.
Dobro, reći će neko, tako je vladao i Ben Ali pa vidite šta mu se dogodilo. Bio je neoprezan, previše popustljiv, zaključiće predsednici, vođe, kraljevi, šeici i emiri još na vlasti. Pa će, uz blagoslov Zapada, pojačati kontrolu.
Drugi: Zapad nije tako opsednut demokratijom, prosperitetom ili ljudskim pravima da bi se lako odrekao dobrih usluga svojih arapskih poslušnika koji represijom obezbeđuju red, poredak i stabilnost.
Ben Ali nije pazio, složiće se sada Francuzi i Amerikanci. I instalirati novog proverenog saveznika. Neće valjda Tunišani da odlučuju. Pratite primer Tunisa.
Vladu nacionalnog jedinstva formirao je Mohamed Ganuši, čovek koji je gotovo dve decenije halalio svrgnutom predsedniku. Šta je njegov zadatak? Da obezbedi tranziciju. Da uz nešto hleba i investicija osigura da Tunis ostane tu gde je.
Ne znači da će „revolucija jasmina” proći neopaženo poput događaja pre šest godina. Savremena tehnologija omogućila je milionima Arapa da direktno prate zbivanja u zemlji koja je koliko do juče slovila za jednu od najstabilnijih u njihovom svetu.
Ne verujem u „tviter revoluciju“, ali ne potcenjujem efekte uličnih protesta i samospaljivanja koji su se iz Tunisa preselili u Alžir, Egipat ili Mauritaniju. Bilo je i demonstracija. Mahom sa istim povodom: nezaposlenosti, korupcije, siromaštva i skokom cena hrane.
Autokrate imaju kombinovani odgovor. Pojačavaju kontrolu i namah odustaju od nepopularnih mera koje udaraju na hleb ili pirinač.Onima koji nemaju naftu, znatno je teže, ali i oni su se zarad ostanka na vlasti odlučili da uvedu razne subvencije.
Miris „revolucije jasmina” dospeo je do noseva političara samo kada se priča o ekonomiji. Niko ne pominje političke reforme. Grčevita borba za vlast se nastavlja dok arapske autokrate i njihovi zapadni saveznici pokušavaju da trasiraju put ka nešto većim slobodama za društva kojima su prava predugo uskraćivana. Šanse za pobedu sirotinje i dalje su neuporedivo manje.
Ne verujem, zato, da će ono što se dogodilo u Tunisu postati lavina u kojoj će nestati konzervativne monarhije i autokratske republike. Može nešto više hleba i nešto više demokratije. Da se ne bi ponavljale situacije koje mogu da budu rizične i uvedu islamiste u igru. Nešto, ali ne previše demokratije.
Samo oni arapski lideri kojima je i to „nešto“ mnogo, treba da se tresu posle Tunisa. U suprotnom, ostaju tu gde jesu.
Da bi čuvali tuđe, a ne interese svojih naroda. Da bi voleli Zapad i mrzeli Iran. Da bi arapsku ulicu držali pod kontrolom.
Boško Jakšić
objavljeno: 23.01.2011
