Izvor: Politika, 10.Sep.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko vredi izborna volja
Pozivati se na velike izborne pobede gubi smisao pred neumoljivom stranačkom računicom i njihovim „principijelnim” dogovorima
Ako se nakon izbora otvoreno i bez ikakvog zazora govori da su izborna obećanja bila samo politički mamac za lakoverne birače onda je sasvim logično da se nedoslednost pretvara u osnovnu pokretačku snagu u našim političkim trgovinama i prekomponovanjima. Primera ima napretek i svakodnevno smo zapljusnuti odsustvom elementarne načelnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i doslednosti u vođenju političkih poslova. Međutim, u stabilnim i izgrađenim demokratijama izborna obećanja imaju svoju vrednost. To smo se mogli uveriti na primeru predsednika Francuske Fransoa Olanda koji već trpi ozbiljne kritike u francuskoj javnosti jer stopa poreza od 75 odsto za one koji zarađuju više od milion evra i nove stope od 45 odsto za one od preko 150.000 odložene su do jeseni. U isto vreme, minimalne plate su povećane za simboličnih dva odsto a to je bio veliki udar na sindikate i siromašnije slojeve. Ali Fransoa Oland je ispunio predizborno obećanje da će smanjiti predsedničku, premijersku i ministarske plate. Međutim, bez obzira na to što je poštovao neka svoja izborna obećanja opada podrška njegovoj vladavini u francuskoj javnosti.
U našim političkim prilikama izborna obećanja traju koliko i izborna kampanja a njihovo ispunjavanje se smatra populizmom i demagogijom jer je jedino važno da se nakon izbora mora voditi realna politika koju retko ko spominje kada se vodi izborna kampanja. Zato i imamo nerazvijenu političku kulturu i nedelotvornu javnost koja nije korektivni faktor svakoj vlasti. Očigledno je da se i sada teško ili gotovo nikako ne menja ustaljeni način vladavine u kojem je partijski interes vrhovno načelo naše politike kome je sve podređeno. Tu posebnu ulogu imaju lideri stranaka koji vođenje politike svode na sprovođenje svoje volje a ne na služenje opštem interesu i nastojanju da se ispunjavaju izborna obećanja. Zato je od posebnog interesa način kako se na osnovu partijskog dogovora vrši prekomponovanje vlasti na lokalnom nivou nakon formiranja nove prekomponovane koalicione vlade. Tu se posebno izdvojio slučaj promene vlasti Novom Sadu ali je još indikativnije na koji način se demonstrira politička „doslednost” u Beogradu.
Priroda proporcionalnog izbornog sistema jasno pokazuje da je izborna volja građana u stvari oličena u dogovoru predstavnika stranačkih lista i odbornika koji su sada vlasnici svojih mandata. Pozivati se na velike izborne pobede gubi smisao pred neumoljivom stranačkom računicom i njihovim „principijelnim” dogovorima da se vlast na lokalnom nivou saobrazi novouspostavljenoj većini u republičkom parlamentu. Toliko vredi izborna volja građana. I to su dosledne konsekvence sadašnjeg izbornog sistema koji otvara mogućnost za najčudesnije stranačke trgovine i odborničke kombinacije. Ali u ovom talasu prekomponovanja i rušenja već uspostavljenih lokalnih organa vlasti veoma je indikativno na koji način se brani stav da Beograd treba da bude izvan ovog procesa promena vlasti u Srbiji. U tom smislu mnogo govori izjava Aleksandra Vučića koji očigledno smatra da isključivo od njegove volje zavisi ko će biti gradonačelnik Beograda, prenebregavajući notornu činjenicu da je on bio samo nosilac liste i kandidat za gradskog odbornika.
Pri tom je on naprasno zaboravio sve svoje žestoke izborne tirade o ,,katastrofalnoj” i „pljačkaškoj” vladavini gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i rezolutan zahtev da on bude smenjen. Sada on na pitanje novinara da li to znači da ostaje pri tome da Dragan Đilas ne treba da bude smenjen iznosi sledeći stav: „Nijednog trenutka nisam govorio ni da ni ne, nikada to nisam na takav način rekao. Ja sam rekao samo da ne mogu da budem gradonačelnik, jer se zna kako su ljudi u Beogradu glasali”. Zaista uzorno ispoljena politička doslednost, ali ona je to samo prividno, jer je jasno da su u pitanju važniji partijski i politički interesi a ne većinska izborna biračka volja koja se ne poštuje u drugim gradovima.
Publicista
Marinko Vučinić
objavljeno: 11.09.2012.
