Izvor: Politika, 07.Jun.2015, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakav test Erdoganovog sna
Da li će očekivana pobeda vladajuće partije biti dovoljna da obezbedi promene ustava i uspostavljanje predsedničkog sistema u Turskoj
Predsednik Redžep Tajip Erdogan i vladajuća stranka pozvali su turske birače da u poslednjem „ratu za nezavisnost”, kako se opisuju današnji parlamentarni izbori, još jednom podrže vlast koja im je poslednje decenije uz ekonomski prosperitet donela rast političke autoritarnosti i islamizaciju sukobljenu sa sekularnim temeljima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << republike.
Poslednja ispitivanja javnog mnjenja ukazuju da je pobeda vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP) izvesna, ali da je pitanje da li će biti dovoljno ubedljiva da bi se na referendumu potvrdile promene ustava neophodne za ostvarenje Erdoganovog sna: da parlamentarni podvrgne predsedničkom sistemu u kome bi on imao ogromnu izvršnu vlast.
Neoislamisti, koji se predstavljaju kao „konzervativne demokrate”, tvrde da bi time bila kompletirana tzv. Revolucija 2002, period od kada je AKP, čiji je Erdogan suosnivač, prvi put došao na vlast. Iako je agitacijom za AKP kršio ustav, Erdogan je u kampanji bio agilniji i od lidera AKP-a premijera Ahmeta Davutoglua.
Nastupajući pod sloganom „Oni pričaju, AK partija radi”, vladajuća stranka više se naslanja na ranija vremena izuzetnog ekonomskog buma, nego što nudi uverljive planove kako se suprotstaviti postojećim ekonomskim i socijalnim izazovima.
Opozicija strahuje da bi Erdogan, koji je tokom poslednjih 13 godina tri puta bio premijer pre nego što je prošle godine izabran za predsednika, promenom ustava legalizovao politiku gušenja demokratskih sloboda i kritičkog mišljenja, da bi ojačao kontrolu nad sudstvom, policijom i medijima, da bi blokirao civilno društvo. „Nisu ostvareni ni pravda ni razvoj”, smatra ugledni turski komentator Murat Akasoj.
Erdogan, koji sve probleme s kojima se Turska suočava posmatra kroz prizmu što bržeg zaokreta ka predsedničkom sistemu, suočen je sa kritikama da je vodio kampanju za sebe, ne za Tursku. „Vreme vladavine prava je isteklo. Kada se vladavina prava više ne primenjuje, komično je razgovarati o merama koje krše ovaj ili onaj član zakona”, kaže profesor Ergun Ozbudun, poznati turski ekspert ustavnog prava i član Venecijanske komisije Saveta Evrope.
AKP bi za promenu ustava morao da obezbedi najmanje 367 od ukupno 550 mesta u parlamentu, ali poslednja ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da rejting stranke opada i da je pitanje da li će dobiti 326 poslanika kao na poslednjim izborima 2011.
Izbori, koji se ocenjuju kao najvažniji poslednjih decenija, podigli su tenziju u zemlji. Iako je Turska tokom burnih perioda demokratije, prekidanih vojnim udarima, navikla na oštre predizborne kampanje, ocenjuje se da je AKP ovu upotrebio da sejanjem straha političke rivale diskvalifikuje kao „neprijatelje”.
Vlast je biračima otvoreno poručila da pred sobom imaju izbor između crnog i belog, dobrog i lošeg, da će ili lojalno podržati revoluciju koja treba da kulminira predsedničkim sistemom „Nove Turske”, ili će postati antirevolucionarni javni neprijatelji.
Glavne partije oslabljene liberalne i sekularne opozicije, koje moraju da pređu cenzus od 10 odsto, ranijim upozorenjima na Erdoganovu agendu islamizacije i radikalizacije pridodaju sumnju da se AKP priprema za izborne manipulacije.
Opozicija otvoreno strahuje da će vlast učiniti sve da spreči da prokurdska Narodna demokratska partija (HDP), koja prvi put izlazi na izbore, pređe cenzus i tako odvuče glasove vladajućoj stranci. HDP optužuje zvaničnike da šire mržnju i da stoje iza eksplozija podmetnutih u gradovima Adana i Mersin, na jugu zemlje.
Kritike koje na Erdoganovu adresu poslednjih dana stižu iz SAD i Evropske unije možda su melem opoziciji, ali nedovoljne su da bi zaustavile predsednika koji je rešen da uspostavi apsolutističku moć superpredsednika.
Za razliku od agende vladajuće stranke kojom je dominiralo pitanje predsedničkog sistema, opozicija je ostavila po strani nacionalističke strahove i ideološke teme i pokrivala vakuum koji je vlada ostavila: obraćala se biračima obećanjima koja se tiču socioekonomskih problema.
Vladajuća stranka je svoj rejting ugrozila u poslednjem, trećem mandatu. Afere korupcije, nepotizam, problemi sa birokratijom, gubitak poverenja u nezavisnost sudstva, ućutkivanje kritički nastrojenih medija, gušenje konkurencije zbog monopola koje je nametala vlast, sve to je nepovoljno uticalo i na ekonomiju i na demokratiju.
Veličanje slavne prošlosti je signal da je vladajuća struktura izgubila znatan deo sopstvenog kapitala. To što će Partija pravde i razvoja ovoga puta uspeti da biračima proda prošlost samo nagoveštava da će imati ozbiljne izazove u budućnosti.
Da li je očekivana pobeda konzervativnih islamista, čak i ukoliko bude manje ubedljiva nego što se Erdogan nada, nagoveštaj Turske koju AKP pokušava da stvori? Turske kao „AKP nacije” u kojoj će biti sve manje mesta za drugačija politička mišljenja?
Turske u kojoj će prototip sekularnog građanina biti zamenjen konceptom građanina „sunitskog Turčina”, a parlamentarni sistem predsedničkim? Turske koja će postati „Erdoganova nacija”?
