Izvor: Politika, 20.Apr.2012, 02:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbori u senci krize
Za početak, birače bi interesovalo šta će buduća vlada preduzeti da bi stabilizovala privredu koja se zaljuljala početkom godine (kurs dinara, pad proizvodnje, budžetski i spoljni deficit)
Sećate li se Deng Sjaopinga, tvorca kineskih reformi? Nije voleo velike reči ali je imao velike ideje. Nastavio je Mao Cedungovu politiku „Jedne Kine” ali je pod sloganom „Jedna zemlja – dva sistema” vratio Hongkong >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Makao matici i otvorio vrata Tajvanu.
Nije odustao od socijalizma ali nije robovao njegovim dogmama tvrdeći da „nije važno da li je mačka crna ili bela ako lovi miševe”. U odnosima sa Amerikancima nije prelazio „crvene linije” ali je znao da bez SAD nema moderne Kine i između dve zemlje izgradio je odnose slične onima koje je u Evropi između Francuske i Nemačke stvorio Šumanov plan.
Do smrti je sledio jednostavnu ideju o „četiri modernizacije” i njegova zemlja je za samo jednu generaciju prešla put od haosa „kulturne revolucije” do jedne od vodećih privreda sveta. Iz kineske istorije naučio je lekciju da jedna zemlja može biti slobodna i nezavisna samo ako ide napred i pripada vremenu u kome živi.
Srpska politika ovih dana je puna velikih reči, „državnih i nacionalnih interesa” i „crvenih linija” i to je normalno. Izbori su vreme kada se preispituju državni i nacionalni interesi i kada političari predstavljaju političku ponudu.
Primetna nezainteresovanost birača mogla bi se objasniti time što višak političkog marketinga ne može prikriti manjak ideja i ozbiljne političke debate. Za početak, birače bi interesovalo šta će buduća vlada preduzeti da bi stabilizovala privredu koja se zaljuljala početkom godine (kurs dinara, pad proizvodnje, budžetski i spoljni deficit).
Predlog da se dublje zahvati u kasu Narodne banke ne sviđa se ekonomistima koji misle da bi tako brzo videli njeno dno. Predlog da se „štampaju pare” ne sviđa se nikome jer niko u Srbiji i ne bi voleo da, kao početkom devedesetih, veknu hleba plaća novčanicom od pola milijarde dinara.
Neobična je i aktuelna politička ponuda. Iz nje su naprasno nestale „velike nacionalne teme” koje su uvek bile glavna preokupacija srpske politike. Njihovo mesto zauzele su ekonomija (poljoprivreda, mala i srednja preduzeća, zapošljavanje) i unutrašnje teme (kriminal, korupcija, departizacija, regionalizam).
Dolazak ekonomije na prvo mesto političkih prioriteta je novost u zemlji čiji političari tradicionalno pretpostavljaju „velike patriotske teme” ekonomskim. Ipak, zanimljivo je da se i do juče zagriženi srpski liberali danas čuvaju da im se u kampanji ne omaknu reči „tržišna privreda” ili „slobodno preduzetništvo”.
Umesto njih, novi slogan je regionalizam, dobrodošao u zemlji koja bi već za deceniju-dve čitava mogla da stane u Beograd i još nekoliko gradova. Svetska privredna kriza je i u Srbiji ekspresno poslala u zaborav liberalni kapitalizam kao što je pad Berlinskog zida u zaborav poslao komunizam.
Zagonetka je i nestanak tema kao što su Kosovo, EU, NATO ili spoljna politika koje će se, sasvim izvesno, ubrzo posle izbora vratiti na top-listu srpske politike. Naročito ako ishod izbora bude „velika” ili „još veća koalicija”.
Po svemu sudeći, šest meseci krize na severu Kosova poprilično su iscrpile i vlast i opoziciju koje će ovo pitanje radije ostaviti za neko kasnije vreme kada ga Mitrovica, Priština, Brisel ili Vašington vrate na dnevni red. Čak i do skora neizbežno pitanje „Evropa ili Kosovo” odnedavno je zamenjeno sloganom „EU ili neutralnost”. Uzdrmana krizom, čini se da EU nije ono što je nekada bila. Nije ni Rusija.
Izgledi da bi Moskva do kraja ove godine mogla početi da gradi „Južni tok”, skinuli su s dnevnog reda temu NATO-a iako i dalje nije izvesno da li jedna bivša socijalistička zemlja može ući u EU bez članstva u NATO.
Od kada su preuzeli NIS, Rusi su pokazali da umeju da upravljaju preduzećima (u svakom slučaju bolje od srpskih stranaka) a izgleda da ni na srpskom bankarskom tržištu nisu rekli poslednju reč. Ipak, „velika ideja” poslednjih ruskih izbora – evroazijska zajednica – zadugo neće postati realna alternativa EU, čak ni ovakvoj kakva je danas.
Izuzimajući Kosovo i, možda, članstvo u EU malo koji srpski političar bi se usudio da nabroji ostale „državne i nacionalne interese” Srbije. I tu se vraćamo na početak ove priče. Kina i druge zemlje koje su poslednjih decenija uspele da se svrstaju među vodeće privrede sveta (G-20) imale su jasnu ideju o svom međunarodnom okruženju i kako da iskoriste mogućnosti koje ono pruža za nacionalni razvoj, odnosno modernizaciju.
Tako se i moglo dogoditi da su one često bolje iskoristile fenomen globalizacije od SAD i drugih zapadnih zemalja gde je globalizacija počela. Ni nove članice EU nisu podjednako iskoristile mogućnosti koje članstvo pruža. Ove razlike su očigledne između zemalja poput Poljske, Češke, Slovačke i baltičkih republika, s jedne, i balkanskih zemalja poput Rumunije, Bugarske pa i Grčke, s druge strane.
Članstvo u EU, ma koliko važno, samo po sebi nije odgovor na sva pitanja jedne zemlje ukoliko ona nema jasnu predstavu o svom mestu u svetu i ideju kako da iskoristi mogućnosti koje joj stoje na raspolaganju, kao što su pre četiri decenije učinile Dengove „četiri modernizacije” u Kini.
Sudeći po predizbornoj kampanji, u Srbiji se tu neće mnogo promeniti ni posle izbora. Nezavisno od njihovog ishoda.
*Profesor na Fakultetu političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 20.04.2012.
Pogledaj vesti o: Izbori
