Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Sep.2017, 20:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbori u Nemačkoj: Bez promene na mestu kancelara
Nemačka je trenutno jedna nezaustavljiva privredna lokomotiva, čija se mašina loži nepresušnim gorivom monetarne postavke evra: nemački suficit, kako je govorio bivši kancelar Helmut Šmit, je zbir evropskih i globalnih deficita – neko mora da nema da bi onaj drugi imao, to je neoliberalna logika
Piše: Jelena Volić Helbuš
SR Nemačka će 24. septembra glasati za novu postavku svog parlamenta, čuvenog Bundestaga. Polako se novine svih zemalja >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << sveta pune novinskim člancima koji analiziraju, prognoziraju, seire bez pokrića i izražavaju nadu u promene. Promenama u jednoj od najmoćnijih, politički najstabilnijih, ali i istorijski najdiskutabilnijih demokratija sveta većina se nada, pošto bi te promene bile znak za početak globalne diskusije o jednom novom, možda pravednijem i spasonosnom poretku. Istovremeno se većina globalnog sveta plaši svake destabilizacije trenutnog stanja. Svaki korak unapred proizveo bi potrese čiji efekti nisu predvidljivi, a još manje se oni daju planirati. Vreme koje je svet izgubio uživajući u neoliberalnom konceptu bezgraničnog rasta i razvoja bez ikakvog uvida u posledice istog, nepovratno je. Svaka promena sada donosi sa sobom nepredvidljive lančane reakcije, kako ekonomske tako i političke. Zbog toga ćemo svi mi 24. septembra, bez obzira na ideološke simpatije i antipatije, držati pesnice kancelarki Angeli Merkel i njenoj partiji hrišćanskih demokrata.
I do promena neće doći, pošto samo 12 odstograđana SR Nemačke, prema poslednjim statističkim podacima, želi promene. Ostatak je zadovoljan svojom životnom i ekonomskom situacijom. .
MANJINSKE VLADE NEPRIHVATLJIVE: Pokrajinski izbori održani u martu 2016. u Baden Virtembergu, Rajni Palatinatu i Saksoniji Anhaltu bili su svojevrsna cezura u posleratnom partijskom sistemu SR Nemačke: AfD, Alternativa za Nemačku, partija ekstremno desne orijentacije, koju eufemistički proglašavamo desnom “populističkom” snagom, u Saksoniji Anhaltu postala je druga partija po snazi u pokrajinskom parlamentu; velike narodne partije CDU i SPD zajedno nisu dostigle 50% u Baden Virtembergu i Saksoniji Anhaltu, što se nikada u posleratnoj Nemačkoj nije dogodilo; fragmentacija partijskog sistema u Nemačkoj počela je da otežava koalicionu kombinatoriku, tako da su CDU i SPD u Saksoniji Anhaltu morale, iako dve najveće narodne partije, da u koaliciju prime i Zelene. Manjinske vlade su za Nemačku, imajućiu vidu Vajmarsku istorijsku traumu, neprihvatljiva alternativa.
SRNemačka se kreće u pravcu šestopartijskog sistema. Imajući u vidu jednostavan tropartijski sistem koji je željom Saveznika posle Drugog svetskog rata bio uspostavljen (hrišćanske demokrate zajedno sa hrišćanskim socijalistima Bavarske, liberali i socijaldemokrate), ovo predstavlja novinu koja će sigurno dovesti do nekih sasvim novih političkih tendencija, dosad još nepredvidljivih i političkom analizom neproučenih. Posle rata je FDP, liberali, bila mala stranka koja je skoro uvek bila na vlasti – u svakoj kombinatorici – i uvek postavljala Ministra inostranih poslova. Osamdesetihgodina prošlog veka, silovitom pojavom Zelenih na političkoj sceni etablira se četvoropartijski sistem, a posle ujedinjenja dve Nemačke, konstituisanjem Levih (proizašlih iz istočnonemačkog SED-a, Socijalističke ujedinjene partije) pojavljuje se i peta politička sila na izbornoj sceni. Posle pomenutih istorijskih pokrajinskih izbora 2016. AfD postaje politički oponent još nejasnih političkih ciljeva, dometa i uticaja. Ovim Nemačka postaje demokratija slična svim drugim evropskim demokratijama, sklona nepredvidljivim zaokretima i dosad neviđenim partijskim savezima. Još uvek su na snazi neke, posleratno utvrđene, moralne i demokratske navike proizašle iz dugogodišnjeg svakodnevnog nemačkog suočavanja sa svojom neslavnom istorijom.
NEMAČKA EKONOMSKA MOĆ IRITIRA: No, nove generacije donose sa sobom i zaborav iako ovo pravo nacije, u kojimasu traume Drugog svetskog rata transgeneracijske, Nemačkoj neće odobriti. Upravo zbog ekonomske premoći Nemačka antagonizuje svoje brojne susede i još brojnije bivše žrtve, te animoziteti u Evropi rastu. Pitanje je dokle će funkcionisati prijateljske veze, pre svega Francuske i Nemačke. Bogatstvo se uvek, bez izuzetka, ponaša arogantno i silno prema siromaštvu. Vladajuće elite nisu u stanju da upravljaju raspoloženjem tzv. “gubitnika globalizacije”, a njih je sve više – ne samo na nacionalnom već na globalnom nivou. Ekonomsko povezivanje kapitala preko nacionalnih granica prouzrokuje i globalno povezivanje siromaštva: migracije su samo jedan vid ovog povezivanja.
Skoro svuda se javljaju partije desno-populističke provenijencije, odnosno postojeće partije počinju da menjaju smer u ovom pravcu. Negde su populističke partije na vlasti, negde podržavaju vladajuću opciju, a negde su u opoziciji, ali skoro svuda učestvuju u procesima donošenja odluka. Samim tim one u Evropskom parlamentu imaju poslaničke klubove i legitimno učestvuju u političkom životu na nacionalnom i nadnacionalnom nivou. Nemački AfD, kao i švajcarski SVP, jesu partije umerenog desnog populističkog usmerenja. Ne treba zaboraviti da se istim intenzitetom javljaju i političke snage levog populizma i da njihovo delovanje ima isto toliko diskutabilan politički uticaj. Politika konsenzusa, koja u Evropi važi za politiku bez alternativa, provocira populističke proteste. Populizam, kao politički stil koji jednom narodu nudi jednostavna rešenja veoma kompleksnih globalnih problema koji se samo na globalnom nivou mogu rešavati, agira pre svega protiv tzv. elita. Populizam ne mora da bude ekstreman, ali on taj potencijal nosi u sebi pošto politički baštini bes i osećaj nepravde građana koji su poraženi životom. Snaga populizma je kako u ekonomskom nezadovoljstvu tako i u kulturnoj devastiranosti čitavih društvenih grupa. Desni populizam je mizogen, homofobani šovinistički, on se temelji na patrijarhalnosti najkonzervativnijeg tipa. Političke snage koje su u stvari gubitnici modernizacije ustaju protiv konsenzusa elita i fiksiraju se na protivljenje migracijama (podizanje zidova i ponovno uspostavljanje nacionalnih granica unutar Evrope), slobodi sklapanja brakova među osobama istog pola, stvarajući ikone “večitog neprijatelja”kao što su: globalizacija, SAD, Evropska unija, a potom i islam, kao i cionizam. Izborna obećanja su uvek ista – dobrostanje za pripadnike istog etničkog porekla.
DESNICA SE FOKUSIRA NA EKONOMIJU: Više nego interesantna je politička kampanja AfD-a s kojom ide na izbore 24. septembra. Kandidatkinja AfD-a dr Alisa Vajdel, 38-godišnja poslovna žena, ekonomista svetskog renomea koja živi sa svojom partnerkom na Bodenskom jezeru i ima dvoje dece, ruši upravo one predrasude koje mlade generacije imaju prema desnim populističkim snagama. Ona se koncentrisala pre svega na ekonomske teme: zahteva pojednostavljenje poreskog sistema, koji je uistinu jedan od najkomplikovanijih u svetu, osuđuje planoveukidanja keš protoka novca i zahteva otpuštanje Španije i Portugalije iz evrozone. Njene izjave protiv naivnog odnosa prema islamu, protiv neplanske politike davanja azila, protiv nekontrolisanog prijema izbeglica mnogi mladi ljudi će prepoznati kao svoje sopstvene brige i političke nedoumice. Iako se oba kandidata AfD-a izjašnjavaju protiv navodne politike “samouništenja Nemaca”, šta god da se pod ovaj kontradiktoran pojam može podvesti, oni će sigurno biti članovi budućeg Bundestaga – pitanje je samo kolika će njihova snaga doista i biti.
AfD je u nemačkom političkom kontekstu u stvari protivteža Zelenima, koji su kao posledica 68. u bogatom nemačkom društvu zauzeli pre svega ekološke, feminističke i rodno-ravnopravne teme, kao i teme globalnih ljudskih prava, smatrajući se avangardnom alternativom nemačkom političkom establišmentu. U međuvremenu su Zeleni takođe etablirani deo nemačkog političkog establišmenta, najviše zahvaljujući dugogodišnjoj koaliciji sa socijaldemokratama u vladi Gerharda Šredera. Ako je nemačka politika najduže uspela da insistira na temama ljudskih prava i globalnog ekološkog promišljanja, ona je najteže, i najkasnije, priznala postojanjenacionalnih konzervativnih političkih snaga koje artikulišu nacionalne zahteve nemačkih građana, a upravo zbog svojih istorijskih trauma i resentimana međunarodne zajednice. AfD niko više ne može da skloni sa nemačke političke scene.
Pokrajinski izbori prošle godine uveli su u postizbornu kombinatoriku trodelnu koaliciju koja dosad nikada nije postojala na saveznom nivou. Ovoga puta ćemo je najverovatnije dobiti. Ovakva koalicija će neizbežno sobom doneti konflikte unutar same koalicije. Znači stabilnost vlade će biti manja iako će je neupitno voditi dosadašnja kancelarka Angela Merkel. Sigurno je da će kraj velike koalicije, koja je neuobičajeno dugo bila na vlasti, probuditi partijsku konkurenciju i prekinuti nezdravi mir opšteg političkog konsenzusa. Jaka opozicija je ono što je Nemačkoj i Evropi sada najpotrebnije.
