Izvor: Politika, 15.Apr.2012, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Finiš autsajdera
Većina, koja inače nikome ne veruje, glasaće po inerciji
Analitičar, koji sebe smatra ozbiljnim, misli kako će majski izbori biti uglavnom dosadni. Takva je i kampanja, prepuna opštih mesta, trivijalnih dosetki i smešnih obećanja. Maratonci koji su počeli da trče predsedničke krugove, donekle su bacili u senku parlamentarno takmičenje. Srbiji je i dalje potreban vođa, onaj besmrtni junak Radoja Domanovića. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mada bi pisac bio potrebniji, jer je vreme ovo, kao i ono u kome je živeo, njegovo vreme.
Kabinet predsednika države radi, samo predsednika tamo nema. Ako stigne i kad mora, svrnuće među učmale kabinetlije Slavica Đukić-Dejanović da vidi šta valja uraditi sa poslovima reprezenta države. Moguće je da se pojavi neki akt oko državne oružane sile, ili nešto slično, pa da gospođa Đukić-Dejanović tu ’artiju overi svojim parafom.
Predsednička funkcija je u stanju tehničke funkcionalnosti, i nema razloga za brigu. Privremena predsednica je iznenadne počasti prihvatila sa psihijatrijskim mirom, rekavši da je svakakve snove imala, ali ne i ove koje danas, pa sve do konca maja živi.
Upražnjena fotelja u Novom dvoru, dakle, ne znači kako se vlast u Srbiji valja ulicama. Mada, pojavilo se mnogo pretendenata na presto, više nego što se očekivalo, a manje no što je moglo. Već dugo nema Nikole Šećerovskog, višestrukog predsedničkog kandidata. Da je ovde, taj bi mogao da savetuje neke nove trkače, da im ukaže bar na inventar pogodnosti koje se mogu obećavati a koje ne.
Kao kandidat, smerni Nikola nije obećavao integracije, niti basnoslovne investicije. On je iznosio sasvim obične, inače neostvarive namere. Recimo, da će zabraniti izlaz omladini posle deset uveče. I naravno da će u smislu oštre zabrane regulisati nošenje izazovne odeće za dame, kako se ne bi „kvarila omladina“. Siromaštvo bi ukinuo oduzimanjem viška od bogatih, uz obavezno zaposlenje za sve.
Ako isključimo robinhudovski idealizam, beše to iskrena predizborna utopija, jedna šarmantna parodija dodatno ofarbana iskrenošću kandidata. Tada se moglo učiniti kako je Šećerovski nastao zajedničkim naporom Servantesa i Domanovića, a to bi ipak bilo netačno. Nikola je bio pravi junak svoga vremena, preteča trke koja se nikada ne završava.
Kandidati za praznu fotelju su uglavnom spremni za start. Dvojica od njih važe za iskusne pobednike i gubitnike, kako ko. Istraživanja pokazuju da su svi ostali kandidati daleko iza nedostižne dvojice, koje, navodno, čeka neizbežni obračun u drugom krugu.
Ozbiljni analitičar veruje da će procenti na parlamentarnim izborima biti snažan podstrek, ili kočnica za pretendenta u drugom predsedničkom krugu. Ali, zar su ostali kandidati, koji će okačiti prezidentske kopačke o ekser 6. maja, ušli u okršaj badava?
Bilo bi netačno tvrditi da oni nemaju svoje motive. Lideri partija koje će dobiti parlamentarni procenat, računaju na „sinergijski efekat“. Dakle, snažnije personalizovanje zaleta za parlamentarni cenzus. Uzgred, nisu isključene ni senzacije, mada su one u našoj biračkoj inerciji retke. Šta se onda događa sa autsajderima, čiji su izgledi, skoro sasvim izvesno, svedeni na promile glasova: rodbina, prijatelji, počinitelji statističkih grešaka.
Naravno da su i takvi kandidati potrebni u svakoj demokratskoj iluziji. Oni se takmiče sami sa sobom, verujući da će dovoljan broj glasača misliti njihovom glavom. Neki od baldisalih trkača na začelju, već su jednom bili blizu, ili na samom vrhu. U međuvremenu, njihove su ideje postale užegle muzejske političke postavke, bez dobrih uspomena i žive supstance u njima.
Ima kandidata čije su ambicije jače i veće od svake izvesnosti teškog poraza. Takvi veruju samo sebi, i ostaju udruženi s retkim sledbenicima koji opstaju uz kandidata, uprkos projekciji njegove depresivne inferiornosti. Njihovi programi sačinjeni su od opštih mesta, ideja koje su davno apsolvirane i poruka koje su uglavnom pokušaj radikalne negacije postojećeg reda stvari.
Red stvari, naravno, nije ni blizu onoga što građani žele, ali posao predsednika države ima malo dodirnih tačaka sa obećanjima koja nam dolaze i sa projektovanog čela, i začelja trke. Zato kandidati obećavaju da će učiniti sve ono što nije posao šefa države. I da u interesu naroda neće činiti samo ono što predsednik mora.
Neki su se prihvatili takmičenja pod neodoljivim pritiskom stranačkih vođa, jer naprosto nisu u stanju, ne umeju da kažu „ne“. Upotreba čoveka tako je dovedena do tragikomične sudbine nesuđenih vođa, ličnosti koje su pre kandidature bili sve što je od njih zatraženo, i mogu da postanu bilo šta.
Statistički vodeća dvojka ima tek za nijansu bolje javno lice od prokazanih autsajdera. Njihove su kampanje sačinjene od suvih i prilično dosadnih predizbornih stereotipa. Većina, koja inače nikome ne veruje, glasaće po inerciji. To je u Srbiji dovoljno za drugi krug, pa i za Andrićev venac.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 16.04.2012.
