Izvor: Politika, 23.Apr.2014, 11:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Faraž drma britansku političku scenu
Sondaže javnog mnjenja nedvosmisleno ukazuju da evroskeptički UKIP pridobija glasače konzervativaca, ali i laburista
Izbori za Evropski parlament već su uveliko postali uzrok žestokih političkih koškanja u Velikoj Britaniji, gde istraživanja javnog mnjenja pokazuju da sve veću podršku dobijaju evroskeptička Partija nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) Najdžela Faraža, dok konzervativci premijera Dejvida Kamerona beleže sve veći zaostatak za opozicionim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << laburistima Eda Milibanda.
Laburistička partija, prema trenutnom raspoloženju glasača, osvojila bi 36 odsto, Konzervativna partija 29 odsto, a UKIP beleži rekordnu podršku, sa do sada nezapamćenih 18 odsto. Liberalne demokrate, koje su deo vladajuće koalicije sa konzervativcima, uživaju podršku samo sedam odsto građana.
Duže od veka britanskom političkom scenom dominiraju tri političke partije, ponajviše zahvaljujući izbornom sistemu koji stvara nepremostive prepreke novajlijama. Uspeh UKIP-a još je veći kada se ima u vidu da su oni prva partija još od socijaldemokrata i osamdesetih godina prošlog veka, koja ima dvocifrenu podršku. Zapravo, uspeh je još veći, znajući da su se socijaldemokrate uzdigle zahvaljujući etabliranim političarima, dok su independisti krenuli od nule.
UKIP, osnovan 1993. godine, uspeo je 1999. da uđe u Evropski parlament, ali zato dosad nikad nisu imali poslanike u Donjem domu britanskog parlamenta. Međutim, nakon dobrih rezultata na nedavnim lokalnim izborima, mnogi ih smatraju ozbiljnim faktorom u britanskoj politici.
Evropski izbori za independiste predstavljaju istorijsku šansu jer se evroposlanici biraju po proporcionalnom izbornom sistemu, a izlaznost je obično veoma niska. Najdžel Faraž, poznat po vatrenim i povremeno kontroverznim govorima, po oceni analitičara, već je uspeo da razmrda političku scenu i animira svoje glasače. Izašao je kao nedvosmisleni pobednik nedavnih debata na temu EU sa vođom liberaldemokrata Nikom Klegom, što će samo još više dati vetar u leđa kampanji UKIP-a.
Međutim, Faražov poziv ljudima da se „priključe njegovoj vojsci” i da „sruše sadašnju političku elitu” krije dublju poruku. Njegovi glavni politički protivnici razloga za zabrinutost imaju i zbog parlamentarnih izbora, koji će biti održani sledeće godine. Pred independistima je lepa šansa da uđu u Donji dom i mnogima pomrse račune. Ukoliko UKIP uspe da zadrži trenutnu podršku, verovatno će Kamerona koštati pobede, a Milibandovim laburistima doneti poziciju premijera.
Iako je neizvesno u kojoj će meri independisti uspeti da kapitalizuju trenutno nezadovoljstvo Britanaca postojećom političkom ponudom, sasvim sigurno UKIP više nije partija koja svoje delovanje zasniva samo na jednom pitanju – izlasku Britanije iz EU. U poslednjih nekoliko godina to je postala kompleksna stranka koja pretenduje na tradicionalne glasove konzervativaca.
Insistiranje na legalizaciji homoseksualnih brakova dovelo je do osipanja podrške Kameronu. Konzervativci su svesni da postoji razlog za brigu, sećajući se kako su socijaldemokrate doprinele dvadesetogodišnjem opozicionom statusu laburista krajem prošlog veka. Mnogi analitičari skloni su da najavljeni referendum o izlasku Velike Britanije iz EU tumače kao taktički potez okrenut domaćoj javnosti, s ciljem održavanja evroskeptičnih elemenata Konzervativne partije.
Miliband je, s druge strane, više puta komentarisao kako se neće baviti Faražom. Pažljivija analiza pokazuje pak da bi laburisti možda trebalo da preispitaju svoju politiku, jer struktura glasačkog tela UKIP-a pokazuje stagnaciju podrške među evroskepticima, dok je sve veći rast podrške među radničkom klasom.
Socijalni jaz među građanima sve je izraženiji, a koreni nezadovoljstva radnika političkom ponudom sežu još iz doba Margaret Tačer. Iako se u Britaniji oseća oporavak od ekonomske krize, mnogi radnici osećaju se ugroženi ubrzanim društvenim promenama i politički marginalizovani.
U vreme pada zarada i rasta društvene nejednakosti, ovo su, po pravilu, ljudi koji se okreću levičarskim strankama, znači pretpostavljeni glasači laburista. Međutim, od Tonija Blera, političke partije se okreću srednjoj klasi, a radnici bivaju zaboravljeni, tako da je izlaznost najsiromašnijih na izbore drastično opala od 1997. Oni se sada okreću Faražu, ne toliko zbog predloga ekonomske politike, već kao nekome ko deli njihove vrednosti.
Sondaže javnog mnjenja i političke analize nedvosmisleno govore o tome da su UKIP i Najdžel Faraž trenutno na svom vrhuncu. Neizvesno je samo da li je reč o kratkoročnom porastu podrške ili je uspon independista početak dugoročnih političkih promena na Ostrvu.
U. Mamić
objavljeno: 23.04.2014.
