Izvor: Blic, 31.Dec.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fabrike ugašene, plate za preživljavanje
Valjevo - Prosečna plata od 900 maraka i visok standard, velike šanse za zaposlenje, prvi neposredni izbori za gradonačelnika, procvat male privrede, uređen grad, brojni rok koncerti, prvi lokalni TV program i prvi lizing u SFRJ, samo su neki od razloga zbog kojih bi se Valjevci rado vratili u 1989. godinu, koju nazivaju zlatnom, godinom kada su Valjevo drugi zvali gradom „na Zapadu“.
Danas, posle 20 godina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << slika Valjeva je potpuno drugačija: male plate, privredni giganti ugašeni, nema nade za oporavak, a mnogi kažu da život u Valjevu sve više liči na siromašni „daleki Istok".
- Nije bilo potrebe da budeš član partije da bi radio u „Krušiku" ili drugoj državnoj firmi, kao što danas moraš da bi dobio posao u javnom preduzeću. Sa platama od 1.000 maraka nisi znao šta znači sastavljati kraj sa krajem, što je danas slučaj sa većinom Valjevaca sa platama od 200 evra. Od mesečne zarade mogli smo da kupimo novi električni šporet i „tomos" automatik. Letovalo se po 15 dana u Dubrovniku. U našem društvu bilo je ljudi raznih profesija, ali svi su te 1989. pristojno živeli. Ove 2009. srednja klasa u Valjevu ne postoji i mnogo je pesimizma šta će doneti sledeća godina - pričaju supružnici: novinar Darija i ekonomista Savo Ranković.
u namenskoj plata bila 1.500 dm
Šta je tada mogao radnik „Krušika", seća se Veseljko Belušević.
- U Namenskoj sam imao platu od 1.500 DM, u rangu bankara koji je vodio devizni promet sa inostranstvom. Sada je plata bankara kao bar tri „krušikovca". Kada 10.000 „krušikovaca" primi platu, rafovi Robne kuće „Beograd" ostanu prazni, a ipak ti ostane pun novčanik para. Portir u „Krušiku" imao je duplo veću platu od administrativca u opštini - kaže on.
Dve decenije docnije, u „Krušikovoj" Namenskoj je 1.200 zaposlenih koji pevaju kada „namaknu" 250 evra plate.
Nije „Krušik" jedini bio taj zbog kog su Valjevci pre dve decenije živeli pristojno. Prehrambeni kombinat „Srbijanka" imao je sok „zlatne kapi" kojim je držao tržište Srbije, dobar deo Hrvatske i BiH i celu JNA. Fabrika nameštaja „Stefil" tržištu Nemačke i Švajcarske isporučila je 2.000 ugaonih garnitura. Valjevska štamparija bila je najveći proizvođač etiketa u SFRJ. Trgovina „Diva" bila je jedan od najmoćnijih lanaca u Srbiji, sa italijanskim „Đovanijem" otvorila je robnu kuću, a sa partnerima iz Izraela lanac zlatara. Nijedno od ovih preduzeća danas ne postoji.
Dogodio se i bum male privrede pošto se u opštini dozvola za pokretanje biznisa dobijala za dan. Valjevo je te godine u Jugoslaviji bilo centar metaloprerade, sa nekoliko stotina privatnih firmi. Retki su opstali u tom biznisu. Pratilo ih je i na stotine uslužnih delatnosti, najviše butika i kafića kojih je samo u Tešnjaru bilo više od 50. U Tešnjaru danas skoro svaki drugi lokal je bez zakupca.
prvi lizing u srbiji
Oči jugoslovenske javnosti tada behu uprte u još jedno, „zapadno" valjevsko čudo, lizing prodaju audio i video uređaja i televizora. „Autor" tog čuda Dragan Marić imao je milion narudžbina. Ove godine ponovo je bio na naslovnim stranama, pošto je sa bombom ušetao u Predsedništvo Srbije.
Sem životnog standarda, i politička kretanja u Valjevu bila su kao „na Zapadu". Pre uvođenja višepartijskog sistema, Valjevo je 1989. imalo neposredne izbore za gradonačelnika. Građani su birali naslednika Dušana Mihajlovića koji se, pošto je kumovao preporodu grada, uzneo do potpredsedničkog mesta u Republičkoj vladi. Kandidati su imali javne duele pred građanima, pa je Slobodan Đukić, kasnije novodemokrata, pobedio Aleksu Jokića, kasnije socijalistu.
- Lokalna samouprava imala je veća ovlašćenja i veće prihode. Iz budžeta smo plaćali policiju i zdravstvo. Opštinski aparat bio je efikasan, sa pravim ljudima na pravom mestu koji su, pre svega, voleli svoj grad, a ne funkciju. Sa holandskim Sitardom smo uspostavili saradnju da bismo primenili evropska iskustva u funkcionisanju grada. Prvi smo u SFRJ imali fabriku za preradu vode i fabriku za prečišćavanje otpadnih voda - priča tadašnji gradonačelnik Đukić.
Publicista Zdravko Ranković kaže da su Valjevci tada imali otklon i prema „događanju naroda".
- Dok su drugi mitingovali, mi smo ugostili stotinak Slovenaca iz poslednjeg voza bratstva i jedinstva i prvi se otvorili ka Evropi, bratimljenjem sa Sitardom i organizacijom „Holandske nedelje", te saradnjom sa izraelskim Rehovotom. Dugo se Valjevo „otimalo" nacionalističkoj politici, pa je ipak zagazilo u nju proglašavajući Slobodana Miloševića za počasnog građanina i organizovanim odlaskom na Gazimestan - kaže Ranković.
Valjevo je odmah počelo da „proizvodi" opoziciju, pošto je Bogoljub Arsenijević Maki izložio Miloševićev portret sa krunom i tako počeo „buntovničku karijeru". Buntovnički tonovi protiv Miloševića često se čuli i na tribinama Vuka Draškovića u „Glasu crkve" i u Leliću, pa je lider SPO Valjevo često pominjao kao „rodno mesto opozicije". Pred kraj 1989. u Valjevu je osnovana i prva opoziciona stranka, Liberalni savez.
Ranković podseća da su Valjevci te 1989. odlučili da slikara Ljubu Popovića proglase za počasnog građanina i opozvali odluku iz 1974. da se Mirku Kovaču oduzme književna nagrada „Milovan Glišić".
Podaci o gradu
Kategorija 1989. 2009.
Broj stanovnika 96.761 93.641
Broj rođenih 1.214 833
Broj umrlih 942 1.236
Broj nezaposlenih 5.581 7.375
Brakovi 644 490
Razvodi 152 48
Prosečna plata 900 DM 27.240 dinara
Mladi su te 1989. u Valjevu živeli punim plućima. U Domu omladine svirali su „Partibrejkersi", „Električni orgazam", „Riblja čorba" ili Masimo Savić. Nestvarno se čini i to da je pre 20 godina bioskop radio i da nije bilo prestoničke pozorišne premijere koja potom nije došla u Valjevo. U toj godini, jedni od najprodavanijih turističkih aranžmana mladima bili su odlazak na koncert „Kvina" u Budimpeštu i na „Oktobar fest" u Minhen. Dve decenije kasnije omladini u Valjevu se pozorište i rok nude „na kašičicu", a bioskop je zamro, sem maturske ekskurzije samo retki srećnici su mrdnuli dalje od Beograda.
Pogledaj vesti o: Izbori
