Izvor: NoviMagazin.rs, 10.Jan.2020, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Iznenađenje u Hrvatskoj
U senci velike histerije koju je u Srbiji i Crnoj Gori izazvalo famozno donošenje zakona o “nacionalizaciji” delova imovine Srpske pravoslavne crkve, koji je izglasala Skupština Crne Gore u Podgorici, u Hrvatskoj je, na opšte iznenađenje, na izborima za petog predsednika ove republike – pobedio Zoran Milanović, lider levog centra i kandidat Socijaldemokratske partije iako je za protivkandidata imao Kolindu Grabar Kitarević, koju je podržala Hrvatska demokratska zajednica, stranka >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << koja kontroliše tamošnju vlast (od Vlade, pa naniže).
U danima koji dolaze ovaj, uglavnom, neočekivani izborni rezultat verovatno će temeljno analizirati specijalisti za političke odnose u našem regionu, a mi, za početak, možemo samo pokušati da procenimo koliko će Milanovićeva pobeda u Zagrebu imati uticaja na politička gibanja u Beogradu uoči prolećnih parlamentarnih izbora u Srbiji. Odgovor na ovo pitanje otežava činjenica da, u trenutku kada nastaje ovaj tekst, još nema nikakvih reakcija na Milanovićevu pobedu iz vrhova srpske političke vlasti, pa i opozicije. Kao da su beogradski političari na neki način “zatečeni” vestima iz Zagreba.
Prvo se može postaviti hipoteza da Vučićevoj vlasti ne odgovara “iznenađenje u Hrvatskoj” jer se oni za srpske izbore pripremaju ne računajući na mogućnost nekakvog “izbornog iznenađenja u Srbiji”, tim pre što značajan deo opozicije najavljuje da će bojkotovati parlamentarne izbore zbog neravnopravnih predizbornih pozicija. Ipak, u Vučićevom štabu verovatno su se lecnuli ako su primetili da izborno telo HDZ-a u Hrvatskoj nije disciplinovano glasalo u skladu s nominalnim stranačkim opredeljenjem za Kolindu Grabar Kitarević jer bi to u srpskom slučaju moglo da znači da možda i izborno telo SNS-a na proleće neće glasati u skladu sa direktivama. To bi bilo moguće samo ako se preterano veruje u tezu da između Srbije i Hrvatske nema bitne razlike u osnovnim političkim shvatanjima i demokratskoj kulturi. Pošto bitnih razlika ipak ima, što u poslednjim decenijama pokazuje kontinuirana i mirna “smenjivost vlasti” u Hrvatskoj i “nesmenjivost političke strategije” u Beogradu, spomenuto “iznenađenje” u Srbiji nije realno očekivati.
Kad je reč o međudržavnim odnosima Srbije i Hrvatske, koji su pred izbore sišli na nizak nivo, nije realno očekivati da će Milanović zdušno nastojati da ih poboljša jer je još pre izbora svog partnera u predsedničkoj funkciji u Srbiji nazvao “ratnim huškačem”. Ni Vučiću verovatno ne odgovara “nova srdačnost” u odnosima sa Milanovićem, koji je u vreme dok je bio hrvatski premijer (2011-2016) prema Srbiji imao hladan stav, s nekoliko nekontrolisanih ispada (kratka zabrana međudržavne trgovine, itd).
Novi predsednik Hrvatske Zoran Milanović je tip političara koji će verovatno biti aktivan u regionalnim odnosima na Balkanu, pa i u tom smislu on ne odgovara Aleksandru Vučiću, koji stalno pokušava da se na tom prostoru postavi kao vodeći faktor. S tim što predsednik Hrvatske, kao članice, a trenutno i kao države predsedavajuće EU, ima bolje karte u komunikaciji sa Evropom, koja je najviše zainteresovana za balkanske poslove.
Svako ko je gledao hrvatski javni TV servis i način na koji su tamošnji mediji pratili predsedničke izbore, shvatiće zašto je slika medijskog rasporeda moći u Srbiji toliko tmurna i zastarela i izaziva ne samo kritike opozicije nego i međunarodne javnosti. Problem je što su mediji uvek zavisnici osnovne političke strategije svake države, pa se njihova agresivna nekompetentnost obično povezuje sa defektima te političke strategije. Uostalom, kakva je to politika koja se decenijama vodi mitinzima, galamom, paljevinama, litijama i molebanima?
