Izvor: N1 televizija, 09.Nov.2016, 09:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Debakl anketara, nova epizoda
Izbori za predsednika SAD doneli su još jednu potvrdu da su metode za ispitivanje javnosti zastarele. Rezultat Donalda Trampa potpuno je šokirao američku i svetsku javnost, jer je broj glasova dat republikanskom kandidatu značajno nadmašio i najoptimističnije projekcije ljudi iz te stranke.
Projekcije rezultata u poslednje vreme sve češće značajno odstupaju od stvarnih rezultata. Vratite se u jun ove godine i >> Pročitaj celu vest na sajtu N1 televizija << setite se Brexita – ne samo ankete pre samog glasanja, nego i exit pollovi davali su bez izuzetka nedvosmislenu pobedu strane koja želi ostanak. Onda su stigli rezultati glasanja, po kojima je komotnih 53,4 posto Britanaca glasalo za izlazak iz Evropske unije.
Ono što je zajedničko za obe trke je atmosfera koja je pratila glasanje. I u Britaniji i u SAD mediji i politička elita stvorili su osećaj da je samo jedan izbor društveno prihvatljiv. U junu su se vodeće britanske stranke podržale ostanak u Uniji, u kampanju su se uključile i brojne poznate ličnosti.
Na drugoj strani ostao je UKIP, koji i inače ima status ekstremističke i za mejnstrim neprihvatljive političke organizacije. Krilo konzervativaca koje se izjasnilo za Brexit momentalno je dobilo istovetnu etiketu, ne samo od političkih protivnika i neutralaca, već i od svojih dojučerašnjih stranačkih kolega.
Donald Tramp je tokom čitave kampanje, koju je započeo pre skoro godinu i po dana, bio na margini. Kao neko ko ne pripada političkoj klasi, tokom duge borbe za mesto republikanskog kandidata protiv Trampa su se udruživali svi rivali unutar stranke,
Kada je dobio nominaciju, napadi na Trampa su pojačani. Ako je to od protivnika bilo očekivano, oni koji su neutralni su se zaista ponašali neobično. Svi vodeći američki mediji su jednoglasno i otvoreno stali na stranu Hilari Klinton i tokom cele kampanje su se utrkivali u propagandnim akcijama usmerenim ka diskreditaciji Trampa (i on je dosta pomagao u tome, ali to je tema za sasvim drugu priču).
Međutim, ni to nije bilo sve. Mnogi istaknuti predstavnici republikanske stranke su takođe ustali protiv sopstvenog kandidata, neki su mu jednostavno uskratili podršku, dok su drugi, kao porodica Buš (tipični predstavnici republikanskog establišmenta) javno podržali Hilari Klinton.
U obe situacije stvorena je atmosfera u kojoj pristojan čovek ne može da glasa za Brexit/Trampa. Iako nema dileme da Donald nije fašista, niti je izlazak iz Evropske unije ikakav ekstremistički čin, apokaliptične teorije pojavljivale su se i u medijima koji se obično takvim stvarima ne bave. Takav pristup proizveo je efekat bumeranga.
U stvarnosti, nema nikakve dileme da je takva propagandna kampanja pomogla i pristalicama Brexita i Donaldu Trampu jer su upravo oni koji su nezadovoljni tradicionalnim političkim strankama i institucijama bili njihovo glavno oružje, na koje su računali i koje im je pomoglo da značajno nadmaše sva očekivanja.
Ali ni to nije sve. Druga posledica tako ekstremne kampanje izazvala je još veći problem, koji će svom silinom udariti u planere kampanja za ostanak u EU i Hilari Klinton. Pošto pristojan čovek ne može da glasa za Brexit/Trampa, u anketama oni su se izjašnjavali kao neopredeljeni ili birači suprotne strane, a onda na glasačkom mestu, skriveni od pogleda, glasali su za „neprihvatljivi izbor“.
U obe trke na kraju se prednost „poželjne“ strane od 3-5 procenata, često u medijima prikazivana kao vrlo umerena, pretvarala u glatak poraz sličnom razlikom, što donosi otklon od 6-10 procenata, značajno iznad standardne margine greške (do 3 posto).
Sličnost sa Srbijom
Situacija koju su britanske i američke agencije za ispitivanje javnosti proživele ove godine nije nova za njihove srpske kolege. Od ranih devedesetih sve do raspada 2008. na sličan način su predviđače izbornih ishoda mučili srpski radikali.
Još od kada je gromoglasno izbila na scenu 1991. godine SRS je imala status „nepoželjne“ opcije u javnosti. Na bukvalno svakim izborima oni su dobijali mnogo više glasova nego što im je predviđeno, što je kasnije, sa bogatijim iskustvom, navodilo agencije da prave pomalo pomerene projekcije, u kojima predviđaju to da će većina onih koji se nisu izjasnili dati glas stranci Vojislava Šešelja.
Radikalima je, baš kao i Trampu i Brexitovcima, na ruku išao i tip medijske kampanje, koju je vodila tadašnja demokratska opozicija. Umesto koncentrisanja na sopstvenu ponudu, opozicionari su se prevashodno bavili objašnjavanje zašto socijalistička vlast nije dobra.
Takva kampanja nije mogla da ubedi velike mase ruralnog stanovništva da glasaju za opoziciju, ali je uspela da im objasni da ni SPS nije dobra opcija. Zato su se mnogi okrenuli trećoj opciji, Srpskoj radikalnoj stranci. Na ruku radikalima je išao i sopstveni položaj na političkoj sceni – istovremeno su bili u savezu sa režimskim strankama, ali osim kratkog perioda krajem decenije nisu bili deo vlade. To je eliminisalo mogućnost biračke kazne za vladine greške, a istovremeno biračima pružalo osećaj da zaista ne glasaju za SPS.
Pored psihološkog faktora skrivanja svog pravog izbora, svakako da važan deo problema u projekciji rezultata predstavlja i to što je metodologija zastarela (o tome se dosta pričalo tokom trke za demokrastkog predsedničkog kandidata u SAD, kada je Berni Sanders u mnogim državama, posebno u Rust Beltu, šokirao Hilari Klinton). To je tema kojom bi trebalo da se ozbiljnije pozabavi struka.
